U srednjem veku, rimsko pismo i rune živele su jedna pored druge. Nova doktorska teza dovodi u pitanje ideju da rune predstavljaju više usmeni, a manje naučeni oblik pisanog jezika.
„Ovde počiva biskup Petar’ možda je bio upisan na nadgrobnom spomeniku iz 1200-ih. Neki natpisi su možda napravljeni runama, drugi rimskim slovima“, kaže Johan Bolaert, viši predavač na Odseku za lingvistiku i skandinavske studije.
Istraživao je pisani jezik koji se koristio u javnim natpisima u Norveškoj od 1100-ih do 1500-ih. Prošle jeseni odbranio je doktorsku tezu „Vizuelnost i pismenost u srednjovekovnoj epigrafiji Norveške“.
Pretpostavka da rune predstavljaju više usmenu tradiciju zasniva se na ideji da su runski natpisi kontekstualno vezani i da su retko na latinskom — što je povezano sa naučnom kulturom.
„Ali staronordijski se takođe može pisati, a ne piše se ništa lošije samo zato što je narodni jezik“, kaže Bolaert.
Drugi razlog za pretpostavku može biti da su istraživači uporedili runske natpise sa srednjovekovnim latinskim rukopisima.
„Mislim da je to pogrešno, jer natpisi i rukopisi imaju različite forme i funkcije. Rukopis se često piše tako da se čita i razume van konteksta, odnosno na drugim mestima i u drugim vremenima. Nadgrobni spomenik je, pak, bio napravljeni da budu postavljeni i shvaćeni lokalno“, objašnjava on.
„Dok je na pergamentu lako napisati rečenicu ili dve, potrebno je vreme i trud da se uklesu reči u komad kamena. Stoga će tekst koji se koristi u natpisima nužno biti kraći i jednostavniji.“
Ono što je Bolaert istraživao naziva se epigrafika, proučavanje čitanja i tumačenja natpisa. On je uporedio slovne natpise sa runskim natpisima u drvetu, kamenu i metalu. Ovo je prvi put da je sprovedeno istraživanje natpisa pisama iz srednjeg veka u celoj Norveškoj.
Pošto se upotreba pisanog jezika u srednjem veku uglavnom odvijala u crkvenom kontekstu, većina tekstova je sa nadgrobnih spomenika i čuvaju se u muzejima širom Norveške. Najveća izložba nalazi se u podrumu katedrale Nidaros, dok se nekoliko još uvek može naći na grobljima. Gledao je i grafite na zidovima crkve.
Analizirao je kako se koriste tačke, razmaci, figure i slike, ono što on naziva vizuelnim resursima pisanja. Bolartov argument je da što se više koriste vizuelni resursi, to je natpis napredniji u svom pisanom obliku.
„Najveća razlika između usmenog i pisanog jezika je u tome što se usmeni jezik samo čuje, a pisani se samo vidi. Zato su vizuelni aspekti toliko važni u pisanom jeziku. Natpis koji ima detaljnu interpunkciju, pažljivo isplaniran raspored. a ornamentika pokazuje bolje korišćenje vizuelnih mogućnosti pisanja nego tekst bez interpunkcije i razmaka“, objašnjava on.
Ovde je otkrio da se vizuelni resursi koriste u istoj meri na runskim natpisima kao i na onima koji uključuju slova. Međutim, postoje neke razlike.
Rune su najstariji poznati oblik pisanja u Norveškoj i bili su u stalnoj upotrebi od 200-ih do kasnog srednjeg veka i do 1400-ih. Rimsko pismo je u Norveškoj uvedeno istovremeno sa uvođenjem hrišćanstva, postepeno preuzimajući rune.
Bitna razlika između nalaza slovnih i runskih natpisa je u tome što se slovni natpisi vezuju za gradove i episkopska sedišta, kao što su Nidaros, Oslo, Bergen i Hamar, dok su nalazi runskih natpisa napravljeni i u manjim mestima širom zemlje. . Većina slovnih natpisa pronađena je u Trondhajmu.
„Slovni natpisi su standardizovaniji i slični jedni drugima, na primer počinju krstom i ‘Ovde počiva’. Objašnjenje može biti da su proizvedene u radionicama koje su povezane sa eparhijama. Rune su pravljene lokalno i ima mnogo varijacija“, kaže on.
Druga razlika je materijal koji je korišćen. Za natpise slova korišćeni su mekši i svetlije obojeni kameni, poput mermera i krečnjaka. Rune se, s druge strane, takođe nalaze uklesane u tvrde vrste stena kao što su granit i kvarcit.
„U Nidarosu su prvenstveno koristili mermer koji je dolazio iz kamenoloma oko 70 km severno od grada. Kamenje koje je korišćeno za rune je bilo lokalno, uzimali su ono što su mogli da nađu u lokalnoj zajednici. Međutim, to ne znači da su rune predstavljali manje znanja ili da su izvedeni traljavije“, kaže Bolaert.
U natpisima je uobičajeno da se između znakova stavljaju tačke umesto razmaka. U slovnim natpisima najčešće su korišćene dve tačke, dok je u runskim natpisima moglo biti uobičajeno nekoliko tačaka. Što je neka reč bila važnija, poput imena umrle osobe, to je bilo više tačaka iza reči koje označavaju razmake.
Najstarija runska abeceda se sastojala od 24 znaka, a svaki znak je predstavljao zvuk. Postoji jasna sličnost sa klasičnim alfabetima, pa se stoga pretpostavlja da su oni koji su stvorili runsko pismo znali za druga pisma — poput rimskog, prema Velikoj norveškoj enciklopediji (SNL).
Ali ko je savladao runsko pisanje i kako se ono učilo?
Bolaert kaže da ovde nema mnogo znanja; rune imaju zagonetnu istoriju.
Međutim, došao je do zanimljivog otkrića koje ukazuje da se očekivalo da dobar deo stanovništva može da čita rune. Dva su razloga za to: prvi je taj što je pronašao runsko pismo ispisano na ulazima u crkve kroz koje bi se većina ljudi kretala. Drugi razlog je taj što natpisi na slovu na nadgrobnim spomenicima često imaju veliku sliku pokojnika, dok runski natpisi nemaju.
„Nedostatak crteža u runskim natpisima pokazuje da se očekuje visok stepen pismenosti, dok crteži koji se nalaze u natpisima slova mogu ukazivati na to da su bili prilagođeni nepismenim ljudima“, kaže Bolaert.
Nadgrobni spomenici sa runskim natpisima su tradicija koja datira još iz proto-nordijskih vremena, mnogo pre Vikinškog doba.
„Pre nego što je hrišćanstvo uvedeno, kamenje je stavljeno tamo gde su ljudi mogli da ga vide, na primer pored puta, a ne na humku. Obični muškarci i žene nisu imali podignute nadgrobne spomenike u spomen, oni su bili namenjeni višim slojevima. i drugi ljudi koji su imali visoke činove. Krajem 1100-ih postalo je uobičajenije postavljanje nadgrobnih spomenika na grobljima“, kaže Bolaert.
Pored „ovde počiva“, na kamenju su se često nalazili i stihovi molitvi. Posao i status bili su uobičajeni, kao dete, biskup, lord ili doktor. Pominjani su i porodični odnosi, poput „Andersove žene“. Pored toga, često se pominjalo mesto gde je neko živeo; kao što je „Brinjolf of Aga”.
Kaže da se Skandinavija razlikuje od ostatka Evrope po tome što na kamenu nije ispisan datum. Tek u kasnom srednjem veku datumi smrti su postali češći u Skandinaviji.
„Sada radimo na stvaranju baze podataka i runskih i slovnih natpisa. Biće besplatno dostupna na internetu i nadam se da će učiniti natpise šire poznatim“, kaže Bolaert.
