Studija koju je vodio Kornel je prva koja je objavila nacionalne, godišnje stope zaštićenog beskućnika tokom vremena u zavisnosti od rase i etničke pripadnosti, i otkriva „zapanjujuće“ disparitete, pokazujući da su crnci i starosedeoci Amerikanci mnogo verovatnije da će doživeti beskućništvo od drugih grupa.
Od 2007. do 2017., najniža stopa beskućništva među crnim Amerikancima – skoro 1,4% – bila je više od četiri puta veća prevalencija za bele pojedince i porodice, otkrio je istraživački tim. Najniže stope za zajednice američkih Indijanaca ili domorodaca Aljaske i domorodaca Havaja i Pacifičkih ostrva bile su najmanje dvostruko veće od najviših stopa za bele i azijske ljude.
Posebno zabrinjavajuće, rekli su istraživači, bilo je to što su dispariteti opstajali ili su se povećavali tokom 11-godišnjeg perioda proučavanja koji datira do Velike recesije – i verovatno ih je pogoršala pandemija.
Nalazi ističu hitnu potrebu za sveobuhvatnijim podacima kako bi se informisale politike usmerene na one koji su u najvećem riziku od beskućništva, rekao je Čarli Vilison, docent na Odeljenju za javno zdravlje i zdravlje ekosistema na Fakultetu veterinarske medicine.
„Ovo je prvi put da su prijavljeni nacionalni podaci o trendovima beskućništva u mnogim različitim demografskim grupama tokom vremena“, rekao je Vilison. „Da bismo se uspešno pozabavili beskućništvom i smanjili zdravstvene nejednakosti, moramo znati obim problema, kako se razlikuje po grupama i biti u mogućnosti da ga izmerimo.
Vilison je vodeći autor knjige „Perzistentni dispariteti: Trendovi u stopi zaštićenog beskućnika u demografskim podgrupama u Sjedinjenim Državama“, objavljenog 16. februara u časopisu Journal of Racial and Ethnic Health Disparities.
Koautori su Nakuia Unvala, naučni saradnik u Cornell-ovoj laboratoriji za upravljanje javnim zdravljem; Filip Singer, docent političkih nauka na Univerzitetu Juta; Timothi Creedon, naučni saradnik u Cambridge Health Alliance; i dva člana laboratorije za istraživanje zdravstva u Kembridž Alijansi: viši naučnik za podatke Brajan Malin i direktor Benjamin Le Kuk, vanredni profesor na medicinskoj školi Harvard.
Njihovi nalazi su objavljeni nedugo nakon što je američko Ministarstvo za stanovanje i urbani razvoj (HUD) izvršilo godišnje prebrojavanje ljudi bez domova, koje su prebrojali sistemi skloništa širom zemlje jedne noći u januaru. Budući da se podaci prikupljaju u jednom danu, rekao je Villison, takozvana brojanja u trenutku ne uspevaju da obuhvate punu veličinu beskućništva, rasnih dispariteta i promena tokom vremena tokom više godina, o čemu HUD ne izveštava.
„To prikriva varijabilnost u okviru godišnjeg trenda, što je mjera koju koristimo za sve druge vrste zdravstvenih ishoda“, rekao je Villison.
Da bi se pozabavili tim pitanjem, istraživači su izvukli arhivirane podatke HUD-a koji prate koliko je ljudi posetilo sklonište u nekom trenutku u godini, navodeći njihovu rasu i etničku pripadnost. Podaci Informacionog sistema za upravljanje beskućnicima (HMIS) — za koje je Villison rekao da ih je teško pronaći i da se o njima ne izveštavaju longitudinalno za sve rase — upareni su sa podacima popisa kako bi se proizvele procene udela različitih populacija koje godišnje doživljavaju beskućništvo.
Iako je još uvek nedovoljno, jer je ograničeno na ljude u skloništima, rekli su istraživači, nove procene su sveobuhvatnija mera tereta beskućništva na nacionalnom nivou.
Na primer, 2017. godine, HUD je izbrojao više od pola miliona ljudi koji su iskusili beskućništvo u jednoj januarskoj noći. Nasuprot tome, nova studija koja koristi podatke HMIS-a pokazuje da je skoro 600.000 samo crnih Amerikanaca posetilo skloništa te godine – od više od 1,4 miliona ukupnih posetilaca.
Jedan potencijalno ohrabrujući trend: opadajuća stopa beskućništva među Hispano ili Latino pojedincima. Ali zabrinutost oko imigracionog statusa može imati ograničene posete skloništima, što dovodi do manje vidljivih oblika stambene nesigurnosti, upozorava se u studiji.
Istraživači su rekli da federalni zakon o infrastrukturi iz 2021. predstavlja priliku da se smanje dispariteti širenjem pristupa pristupačnom stanovanju — ako je potrošnja fokusirana na najpotrebnije stanovništvo. Rekli su da se moraju pozabaviti restriktivnim zakonima i politikama o zoniranju.
Autori pozivaju federalne i državne agencije da poboljšaju sistematsko prikupljanje podataka, rekavši da beskućništvo zaslužuje istu pažnju kao i druge društvene determinante zdravlja. Poboljšanje javnog izvještavanja o podacima HMIS-a bio bi dobar početak, rekao je Villison.
Konačno, autori predlažu podsticaje za reformu složene i veoma fragmentirane strukture upravljanja koja je odgovornost za politiku beskućništva proširila na nevladine pružaoce usluga – poznate kao Kontinuum brige – i lokalne, državne i savezne vlade.
Ta pitanja su u fokusu Villisonove knjige iz 2021. „Neupravljani i van vidokruga: javno zdravlje i politička kriza beskućništva u Sjedinjenim Državama“ i tekućih istraživanja.
„Ako želimo da promovišemo zdravstvenu jednakost kao cilj i da osiguramo da neke grupe nemaju nesrazmernu verovatnoću da će doživeti ove negativne ishode koji su štetni tokom života“, rekao je Vilison, „moramo da osmislimo pravednije politike.
