Ako je vaš način da se nosite sa stresnom nedeljom na poslu hvatanje patika i trčanje, niste sami. Prema England Athletics, više od 6 miliona odraslih u Engleskoj trčalo je najmanje jednom nedeljno 2021. godine, a oko dve trećine navodi smanjenje stresa kao razlog za trčanje.
Trčanje je dragocen način da nam pomogne da se nosimo sa stresom, uključujući i posao. Naše istraživanje je istraživalo kako je učešće u „parkrunu“—nedeljnoj organizovanoj masovnoj trci od 5 km koja se održava širom sveta—uticalo na zaposlene iz različitih veličina i tipova organizacija. To pokazuje da nam trčanje može pomoći da efikasnije upravljamo očekivanjima, frustracijama i pritiscima savremenog posla.
Istraživanja sugerišu da svaki sedmi od nas ima probleme sa mentalnim zdravljem koji su povezani sa radom. Istraživanja takođe pokazuju da naš radni život postaje sve intenzivniji—suočavamo se sa očekivanjem da više radimo na poslu i da to radimo brže. Zbog toga se možemo osećati kao da nikada nismo dovoljno dobri, i to nas priprema za neuspeh. Ponovljeni neuspeh može dovesti do toga da osećamo da smo sami neuspeh.
Sve ovo narušava naš osećaj svrhe u životu. To znači da rad može biti ne samo fizički i psihički iscrpljujući, već i štetan po naš osećaj sebe.
Nema sumnje da se kultura radnog mesta mora promeniti. U međuvremenu, naše istraživanje je pokazalo da trčanje može pomoći u rešavanju ovih osećanja. Trčanje nam može ponuditi zajednicu i identitet izvan našeg radnog ja – cenjeni osećaj sebe nad kojim imamo kontrolu.
Ljudi sa kojima smo razgovarali u našem istraživanju naglasili su da im identitet trkača i povezani osećaj da pripadaju zajednici trčanja daju osećaj sebe i vrednosti. Ovo je u velikoj suprotnosti sa njihovim osećanjem da ih posao ili ostavlja beznačajnim ili kvari ono što su zaista želeli da budu.
Drugo, naše istraživanje o tome kako trčanje može pomoći menadžerima da se bave problemima na radnom mestu sugeriše da trčanje gradi otpornost. Konkretno, može nam pomoći u našoj sposobnosti da se nosimo sa neuspehom.
Trčanje dolazi sa sopstvenim rizicima od neuspeha. Na primer, postoji velika šansa da bismo se u nekoj fazi mogli povrediti—ali znamo da je to mogućnost i naučimo kako da upravljamo time, možda trčanjem na kraću distancu ili prihvatanjem sporijeg vremena dok se oporavljamo.
Štaviše, ako trkači vežbaju kao članovi grupe, na neuspeh se nailazi kolektivno. Povrede se dešavaju, mete se promašuju. Greške su uobičajene i normalne. Ovo može neutralisati, ili barem smanjiti, negativna osećanja koja dolaze sa neuspehom. Izloženost neuspehu može nam pomoći da ispitamo svoje emocije u vezi s tim i da negujemo toleranciju prema neuspehu koja se može onda verovatno preneti nazad na naš posao.
Ali naše istraživanje je takođe upozorilo da previše trčanja – posebno kada je praćeno društvenim medijima i upotrebom aplikacija za praćenje učinka – može podstaći našu želju za stalnim dostignućima i konkurencijom. Trkači se mogu lako prevariti osećajem dostignuća, prevariti u potrebu da trče dalje, brže ili češće od drugih u svojoj zajednici – bilo da su to prijatelji i kolege ili nečija onlajn zajednica. U ovom kontekstu, trčanje može ojačati disciplinske tendencije savremenog rada.
Preterano oslanjanje na trčanje – bilo da se radi o bekstvu ili opuštanju, posebno kada – što je neizbežno – dođe do povrede, rizikuje da ubrza nagrizajući osećaj da nikada neće biti dovoljno dobar koji karakteriše savremeni rad i život.
Dakle, trčanje može rezultirati značajnim nagradama. Pored očiglednijih koristi za fizičko zdravlje, može omogućiti ljudima da pronađu identitet koji odgovara onome što žele da budu, i da osete osećaj pripadnosti zajednici trkača istomišljenika. Ali pazite – ne dozvolite da vas to uništi.
