Mnogi strahovi se razvijaju tokom detinjstva. I naučna literatura je sasvim jasna: učenje straha kroz posmatranje je uobičajeno, posebno kod dece koja svoje roditelje uzimaju kao uzore i uče da se plaše stimulusa a da nisu direktno izložena averzivnoj situaciji. Na primer, dete se može plašiti mačaka jer je videlo da je njegovu majku ujela mačka.
Nova studija Univerziteta u Montrealu identifikuje faktore koji promovišu učenje o strahu kod dece.
Objavljenu u Journal of Experimental Child Psichology, studiju je uradila Aleke Bilodeau-Houle kao deo njenog magistarskog studija, pod rukovodstvom Marie-France Marin, vanrednog profesora na UdeM-ovom Odsjeku za psihijatriju i narkomanije i istraživača u Centru de recherche de l’Institut universitaire en sante mentale de Montreal.
Rezultati studije otkrivaju da privrženost i fiziološka usklađenost igraju ulogu u opservacionom učenju straha. Konkretno, deca koja imaju manje siguran odnos privrženosti i visoku fiziološku usklađenost sa svojim roditeljem imaju veću verovatnoću da dožive strah kao odgovor na stimulanse na koje njihovi roditelji sami pokazuju strah.
Fiziološka usklađenost se odnosi na sinhronizaciju fizioloških signala — otkucaja srca, znojenja, itd. — dve osobe u bliskoj interakciji. Ovaj fenomen se često primećuje kod dece i njihovih roditelja, kao i kod romantičnih parova.
Da bi dobio ove rezultate, istraživački tim je dobio 84 para roditelja i dece da igraju igru. Prvo, roditelji su snimljeni dok su bili izloženi protokolu za uslovljavanje straha, gde je pojava jedne boje (plava) bila povezana sa veoma blagim električnim udarom, a druga boja (žuta) nije.
U sledećoj fazi opservacijskog učenja, deca su gledala snimak ove sesije, a zatim im je dat isti test kao i njihovi roditelji – prirodno bez da deca dožive strujni udar kada se pojavila plava boja. Znojenje je pokazatelj straha, pa je elektrodermalna aktivnost (tj. znojenje kože) zabeležena i kod roditelja i kod dece, tokom eksperimenta.
Deca su zatim ispunila upitnik, što je omogućilo da se proceni njihov odnos privrženosti sa roditeljima. Kao način merenja fiziološke podudarnosti između roditelja i deteta, tim je uporedio grafičke krive koje se vide u elektrodermalnoj aktivnosti roditelja tokom uslovljavanja strahom sa onima deteta tokom faze učenja opservacije.
„Što su roditelj i dete više pokazivali sinhronizovane fiziološke reakcije, to je veći strah deteta kada je došao red da učestvuje u eksperimentu“, rekla je Bilodo-Hul. „Ali ovo se dogodilo samo kada je odnos deteta sa posmatranim roditeljem bio nesiguran; u suprotnom izgleda da fiziološka usklađenost nije uticala na detetovo učenje straha.“
U tom smislu, Bilodeau-Houle dodaje da je u dijadama roditelj-dete fiziološka usklađenost od suštinskog značaja za modulaciju dečjih emocija. Usklađenost može varirati u zavisnosti od odnosa privrženosti i može biti povezana sa različitim razvojnim ishodima kod dece u zavisnosti od porodičnog konteksta.
Na primer, u zdravom porodičnom kontekstu, visoka fiziološka usklađenost roditelja i deteta povezana je sa boljim samoregulatornim sposobnostima kod dece, dok se ova povezanost ne može nužno naći u disfunkcionalnim porodicama.
„Naši rezultati sugerišu da je veća verovatnoća da će dete koje je visoko sinhronizovano sa svojim roditeljem u kontekstu nesigurne privrženosti roditelju naučiti strah posmatrajući svog roditelja“, rekla je Bilodeau-Hul.
Odnos privrženosti sa roditeljima takođe može uticati na strah kod dece“, dodala je ona. „Sistemi privrženosti i detekcije pretnji su blisko povezani. Kada su deca suočena sa pretnjom, njihov sistem privrženosti se aktivira. Ova aktivacija dovodi do toga da se približe svom negovatelju, koji im služi kao zaštitnik, a zatim će im pomoći da moduliraju svoj strah.“
Kao rezultat toga, deca koja imaju nesiguran odnos sa roditeljima imaju tendenciju da imaju veći nivo fiziološkog straha kada se suoče sa stimulansima povezanim sa pretnjom.
Bilodeau-Houleov protokol je do sada testiran na porodicama bez patologije. Ali ona i njen tim su takođe zainteresovani za opservaciono učenje o strahu sa decom čiji su roditelji bili žrtve traumatskog događaja i možda su razvili anksioznost ili posttraumatske simptome.
„Deca koja imaju roditelje ili roditelje koji žive sa jednim od ovih poremećaja imaju veći rizik od razvoja ove vrste patologije“, rekla je Bilodeau-Houle. „Ali ostaje da se vidi da li posmatračko učenje o strahu može doprineti razvoju psihopatologija povezanih sa strahom kod ove dece. Longitudinalna studija bi mogla da pruži uvid u takve psihopatolige. Međutim, treba imati na umu da je učenje straha adaptivno mehanizam.“
„Fiziološka usklađenost roditelja i deteta predviđa jače učenje straha od opservacije kod dece sa manje bezbednim odnosom sa svojim roditeljem“, objavljeno je u izdanju časopisa Journal of Experimental Child Psichologi iz februara 2023. od strane Aleke Bilodeau-Houle i drugih.
