Obrazovanje je glavni pokretač društvene mobilnosti, a istraživanja pokazuju da obrazovanje objašnjava do 30% prenošenja ekonomske prednosti između roditelja i dece.
Ali izveštaj Komisije za produktivnost objavljen prošlog meseca pokazuje da obrazovni sistem ne radi dobro u ispravljanju problema sa kojima se učenici suočavaju u učionici.
Na primer, učenici trećeg razreda čiji roditelji nisu završili srednju školu u proseku zaostaju za 1,3 godine u matematici, u poređenju sa onima čiji roditelji imaju diplomu ili više. Kada ovi učenici dostignu 9. godinu, ovaj jaz se povećava na skoro četiri godine.
Izveštaj Komisije za produktivnost je naručen pod Morisonovom vladom da pregleda Nacionalni sporazum o reformi školstva iz 2018. između savezne i državne vlade kako bi se poboljšali rezultati učenika. Dogovor je došao sa 319 milijardi dolara dodatnog finansiranja. Ali nakon pet godina, zaključuje se u izveštaju, ovo do sada nije donelo nikakvu razliku u rezultatima.
S obzirom na veličinu finansiranja, ovo je samo po sebi zabrinjavajuće. Šire implikacije na društvenu mobilnost u Australiji su još zabrinjavajuće.
Izveštaj komisije naglašava potrebu za boljim podacima o obrazovnom postignuću i socijalnoj mobilnosti. Ovo će omogućiti bolju analizu veza između to dvoje—i na kraju efikasniju obrazovnu politiku.
Ako kreatori politike ne znaju šta funkcioniše, posebno za studente iz siromašnih sredina, potrošiće novac na pogrešne stvari.
Kako deca iz manje obrazovanih porodica rade znatno lošije od dece obrazovanijih, daleko je manje verovatno da će njihova relativna ekonomska situacija u odraslom dobu biti veća od one njihovih roditelja.
Razotkrivanje veza između obrazovanja i društvene mobilnosti zahteva longitudinalne podatke — praćenje istih pojedinaca tokom decenija.
Najbolji primer longitudinalnih podataka u Australiji je istraživanje Domaćinstva, prihoda i dinamike rada u Australiji (HILDA), koje je sproveo Institut Melburn na Univerzitetu u Melburnu.
Od 2001. godine, HILDA je pratila nacionalno reprezentativan uzorak od oko 18.000 Australijanaca, pitajući ih o stvarima kao što su prihod, zapošljavanje, zdravlje i blagostanje. Ispitujući iste ljude, istraživači mogu koristiti ove podatke da razumeju uticaje na živote ljudi tokom vremena.
Skup podataka ALife Australijske poreske uprave, anonimni uzorak od 10% svih australijskih poreskih obveznika, takođe pruža značajan uvid u međugeneracijsku mobilnost prihoda.
Prateći pojedince tokom decenija, istraživači mogu da posmatraju i uporede rezultate na tržištu rada roditelja sa onima njihove dece dok odrastaju.
Na primer, istraživači sa Tehnološkog univerziteta u Sidneju Tomas Kenedi i Piter Siminski koristili su HILDA i druge podatke istraživanja kako bi zaključili da oko dve trećine Australijanaca starosti 30-34 godine ima veće prihode od njihovih roditelja u istoj dobi.
Istraživači sa Australijskog nacionalnog univerziteta Nathan Deutscher i Bhashkar Mazumder koristili su ALife kako bi zaključili da se oko 12% Australijanaca rođenih u najnižih 20% porodičnog prihoda pridružilo prvih 20% u dobi između 29 i 35 godina. Ako bogatstvo porodice pri rođenju nije imalo uticaj na bogatstvo deteta kao odraslog, taj broj bi bio 20%.
Dojčer je takođe koristio ALife da prati pojedince starije od 25 godina i izračunava uticaj mesta gde su živeli kao dete na njihov prihod u odraslom dobu. Tamo gde dete odrasta ima uzročno-posledičan uticaj na ishode njegovih odraslih. Ovo je obično najvažnije tokom tinejdžerskih godina.
Pitanje je koliko se to odnosi na njihovu školu.
Da bi odgovorili na ovo i druga pitanja, istraživačima su potrebni sveobuhvatniji longitudinalni podaci koji omogućavaju povezivanje stvari kao što su pohađanje brige o deci, rezultati testova i izbor škole tokom vremena i sa drugim izvorima podataka.
Jedna važna politička inicijativa Nacionalnog sporazuma o reformi školstva je uvođenje „jedinstvenog identifikatora učenika“ (USI) za praćenje individualnog učinka učenika tokom vremena. Ovo će omogućiti da se podaci o obrazovnim ishodima lakše povežu sa drugim podacima koje drže državne i savezne vlade i da istraživačima pruži jasniju sliku o tome kako obrazovni ishodi oblikuju društvene, ekonomske i zdravstvene ishode kasnijeg života.
Međutim, u izveštaju Komisije za produktivnost primećuje se da je uvođenje ove inicijative uveliko kasnilo.
USI nudi više od puke standardizacije. Kada budu postavljeni, istraživači će takođe biti u stanju da bolje procene uticaj intervencija obrazovne politike sprovođenjem randomizovanih kontrolnih ispitivanja, sličnih onima koje se koriste u medicini za procenu efikasnosti novih lekova i tretmana. Ovakva ispitivanja su ključna za procenu da li određena reforma obrazovne politike, na primer novi metod nastave, ima uzročno-posledičan uticaj na ishode učenja.
Do danas, nedostatak randomizovanih kontrolnih ispitivanja u obrazovnoj politici kočio je australsku bazu dokaza o obrazovanju.
Kao što je navedeno u podnesku Centra za nastavnike i nastavno istraživanje Univerziteta u Njukaslu Komisiji za produktivnost, korišćenje nasumičnih kontrolnih ispitivanja u proceni obrazovne politike ometaju troškovi prikupljanja podataka od učenika putem anketa. Bolje povezivanje podataka može pomoći u rešavanju ovog problema.
Izgradnja efikasnijeg obrazovnog sistema za podršku, održavanje i unapređenje društvene mobilnosti zahteva prave alate. Bez bolje integrisanih podataka i pouzdanije baze podataka o obrazovanju, mnogo je manje verovatno da će poreski obveznici videti povraćaj potrošenih milijardi.
