ANTAKIJA – Kada se stambena zgrada Zafera Mahmuta Bončuka srušila u razornom zemljotresu u Turskoj, otkrio je da je njegova 75-godišnja majka još uvek živa – ali zatrpana ispod ruševina.
Satima je Bončuk mahnito tražio nekoga u drevnom, razorenom gradu Antakiji da mu pomogne da je oslobodi. Umeo je da razgovara sa njom, da je drži za ruku i da joj da vodu. Uprkos njegovim molbama, međutim, niko nije došao, a ona je umrla u utorak, dan nakon zemljotresa.
Kao i mnogi drugi u Turskoj, njegova tuga i neverica pretvorili su se u bes zbog osećaja da je postojao nepravedan i neefikasan odgovor na istorijsku katastrofu koja je ubila desetine hiljada ljudi tamo i u Siriji.
Bončuk je svoj gnev usmerio na predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, posebno zato što je izgledala tako blizu spasa, ali niko nije došao. Skoro nedelju dana zgrada se srušila, njeno telo — kao i telo njegovog oca — još uvek su u ruševinama.
„Šta bi se dogodilo da je to bila vaša rođena majka, dragi Redžep Tajip Erdogane? Šta se desilo sa svetskim liderom? Gde si? Gde?“ vrisnuo je.
„Dao sam joj vode da pije, očistio sam joj lice od ruševina. Rekao sam joj da ću je spasiti. Ali nisam uspeo“, rekao je Bončuk, 60. „Kad smo poslednji put razgovarali, pitao sam da li da joj pomognem da popije malo vode. Rekla je ne, pa sam joj utrljao malo vode na usne. Deset minuta kasnije, umrla je.”
Okrivio je „neznanje i nedostatak informacija i brige – zato je moja majka umrla pred mojim očima“.
Mnogi u Turskoj izražavaju sličnu frustraciju što su spasilačke operacije bile bolno spore od zemljotresa 6. februara i što je dragoceno vreme izgubljeno tokom uskog okvira za pronalaženje živih ljudi.
Drugi, posebno u južnoj provinciji Hataj blizu sirijske granice, kažu da je Erdoganova vlada zakasnila sa isporukom pomoći najteže pogođenom regionu iz, za šta sumnjaju, i političkih i verskih razloga.
U gradu Adijaman na jugoistoku zemlje, Elif Busra Ozturk je u subotu čekala ispred olupine zgrade u kojoj su njeni ujak i tetka bili zarobljeni i verovali da su mrtvi, i gde su već pronađena tela dvoje njenih rođaka.
„Tri dana sam čekao napolju pomoć. Niko nije došao. Bilo je toliko malo spasilačkih timova da su mogli da intervenišu samo na mestima gde su bili sigurni da ima živih ljudi“, rekla je ona.
U istom kompleksu, Abdulah Tas, 66, rekao je da je spavao u automobilu u blizini zgrade u kojoj su sahranjeni njegov sin, snaha i četvoro unučadi. On je rekao da su spasioci prvi put stigli četiri dana nakon zemljotresa. Asošiejted pres nije mogao nezavisno da potvrdi njegovu tvrdnju.
„Šta je to dobro za ljude ispod ruševina?“ upitao.
Posmatrači su stajali iza policijske trake u subotu u Antakiji dok su buldožeri hvatali luksuznu stambenu zgradu koja se srušila na bok.
Preko 1.000 stanovnika bilo je u zgradi od 12 spratova kada je zemljotres pogodio, prema rođacima koji su posmatrali napore oporavka. Rekli su da je stotine još uvek unutra, ali su se požalili da su napori da se oni oslobode bili spori i neozbiljni.
„Ovo je zverstvo, ne znam šta da kažem“, rekla je Bediha Kanmaz (60). Tela njegovog sina i sedmomesečnog unuka izvučena su iz zgrade — još uvek zaključana u zagrljaju — ali njegove ćerke -svekar je još bio unutra.
„Otvaramo torbe da vidimo da li su naša, proveravamo da li su naša deca. Proveravamo čak i one koje su raskomadane“, rekla je ona o sebi i drugim ožalošćenim rođacima.
Kanmaz je takođe okrivio tursku vladu za spor odgovor i optužio nacionalnu spasilačku službu da nije učinila dovoljno da oporavi ljude.
Ona i drugi u Antakiji izrazili su uverenje da ih je prisustvo velike manjine Alevita — anatolske islamske zajednice koja se razlikuje od sunitskog i šiitskog islama i alavita u Siriji — učinilo niskim prioritetom za vladu. Tradicionalno, malo alevija glasa za Erdoganovu vladajuću stranku. Međutim, nije bilo dokaza da je region zanemaren iz sektaških razloga.
Erdogan je u sredu rekao da se napori u vezi sa katastrofom nastavljaju u svih 10 pogođenih provincija i odbacio je optužbe da nema pomoći državnih institucija poput vojske kao „laži, lažne klevete“.
Ali on je priznao nedostatke. Zvaničnici su rekli da su spasilački napori u Hataju u početku bili komplikovani zbog uništenja piste lokalnog aerodroma i loših uslova na putu.
Bes zbog obima razaranja, međutim, nije ograničen samo na pojedince. Turske vlasti pritvaraju ili izdaju naloge za pritvor za desetine ljudi koji su navodno umešani u izgradnju zgrada koje su se srušile, a ministar pravde je obećao da će kazniti odgovorne.
Kanmaz je okrivila nemar projektanta stambene zgrade u kojoj je ubijena njena porodica.
„Kada bih mogla da obavim ruke oko vrata izvođača radova, rastrgala bih ga u komadiće“, rekla je.
Taj izvođač radova, koji je nadgledao izgradnju zgrade od 250 jedinica, priveden je u petak na aerodromu u Istanbulu pre nego što se ukrcao na let iz zemlje, javila je turska zvanična novinska agencija Anadolu. U subotu je zvanično uhapšen. Njegov advokat je sugerisao da javnost traži žrtvenog jarca.
U multietničkoj južnoj Turskoj rastu druge tenzije. Neki su izrazili frustraciju što sirijske izbeglice koje su pobegle u region od svog razornog građanskog rata opterećuju oskudan sistem socijalne zaštite i takmiče se za resurse sa turskim narodom.
„U Hataju ima mnogo siromašnih ljudi, ali oni nam ne nude nikakvu pomoć; daju ga Sirijcima. Oni toliko daju Sirijcima“, rekao je Kanmaz. „Ovde ima više Sirijaca nego Turaka.
U subotu je bilo znakova da bi tenzije mogle da ključaju.
Dve nemačke grupe za pomoć i Oružane snage Austrije privremeno su prekinule svoje spasilačke radnje u regionu Hataj, kao razlog za strah za bezbednost svog osoblja. Oni su nastavili sa radom nakon što je turska vojska obezbedila to područje, tvitovao je portparol austrijskog ministarstva odbrane.
„Postoji sve veća napetost između različitih grupa u Turskoj“, rekao je potpukovnik Pjer Kugelvajs iz austrijskih oružanih snaga za novinsku agenciju APA. „Navodno su ispaljeni hici.
Nemačka novinska agencija dpa javila je da je Stiven Berger, šef operacija humanitarne grupe I.S.A.R. Nemačka je rekla da se „može videti da tuga polako ustupa mesto gnevu“ u pogođenim regionima Turske.
Za Kanmaza je to bila mešavina tuge i besa.
„Ja sam ljut. Život je gotov“, rekla je ona. „Živimo za našu decu; ono što nam je najvažnije su naša deca. Mi postojimo ako oni postoje. Sad smo završili. Sve što vidite ovde je gotovo.”
Emrah Gurel u Adiiamanu, Turska, Zeinep Bilginsoi u Istanbulu, Suzan Fraser u Ankari, Turska, i Kirsten Grieshaber u Berlinu.
