Bez pogodnog pristupa telefonima za olovke za pisanje pisama, vukovi moraju da se oslanjaju na zavijanje da bi komunicirali na velike udaljenosti. Ovi jadni jauci omogućavaju društvenim sisarima da zadrže svoje teritorije, kao i da prate i ostanu u sinhronizaciji sa drugim članovima čopora, objavljeno je u Communications Biology.
Dok su psi (Canis familiaris) potomci vukova (Canis lupus), poznato je da neki psi uopšte ne zavijaju, dok će drugi, poput pasa za sanke, to činiti često.
Nova studija izlaže porodične pse zavijanju vukova kako bi bolje razumeli zašto se neki od naših psećih pratilaca više ne zamaraju ovim naizgled važnim oblikom komunikacije pasa.
Etolog sa Univerziteta Eotvos Lorand (ELTE) Fanni Lehoczki i kolege su stavili na test 68 rasnih pasa kućnih ljubimaca posmatrajući njihove reakcije na snimke urlika divljih vukova, što se može videti u divnim snimcima ispod:
„Prema našim rezultatima, rase koje su genetski sličnije vukovima („drevne rase“), sklonije su da odgovaraju sopstvenim zavijanjem na reprodukciju zavijanja vukova“, objašnjava Lehocki.
Mladi psi, bez obzira na rasu, umereno su reagovali na zavijanje vukova, što ukazuje da je većina pasa, bez obzira na rasu, sposobna da zavija. Ali što je odrasli pas bliži s vukom, veća je verovatnoća da će zavijati kao odgovor na vučji jauk.
„Interesantno je da se ovaj genetski efekat na zavijanje javlja samo kod starijih pasa (većih od pet godina), za koje iskustvo – ili neki efekat ličnosti vezan za uzrast može biti uverljivo objašnjenje“, kaže etolog Tamaš Farago takođe iz ELTE-a u Mađarskoj.
Za lajanje se videlo obrnuto. Moderne rase pasa više su lajale kao odgovor na urlike nego oni psi iz starijih loza.
To može značiti da drevne rase reaguju na zavijanje pokušavajući da komuniciraju sa vukovima, dok moderne rase pokušavaju da komuniciraju sa svojim vlasnicima umesto toga, sugeriše tim.
Štaviše, oni psi koji su reagovali zavijanjem pokazali su veće stresno ponašanje, kao što je lizanje usta, mokrenje ili drhtanje.
„Ovaj rezultat o stresnom ponašanju takođe može potvrditi našu hipotezu da starije rase, zbog svoje genetske srodnosti, mogu bolje da obrađuju informacije kodirane u zavijanju vukova“, pišu istraživači u svom radu.
„Dakle, drevne rase naše studije mogu postati pod stresom ako upadnu na teritoriju čopora i koriste zavijanje radi izbegavanja, baš kao što to čine vukovi“, objašnjava Farago.
Kastrirani mužjaci su češće zavijali kao odgovor od netaknutih muških pasa, ali nije bilo razlike između deseksualnih i netaknutih ženki.
„Pošto se sugeriše da su kastrirani mužjaci više uplašeni, ovaj rezultat može biti u skladu sa našim otkrićima o reagovanju i ponašanju pod stresom. Stoga, zavijanje psa može značiti: ‘Uplašen sam, ne prilazi bliže’“, objašnjava Lehocki .
Kako ova studija samo pokazuje korelacije, postoje i druga moguća objašnjenja koja bi trebalo isključiti pre nego što ovi zaključci budu potvrđeni.
Na primer, starije rase imaju tendenciju da budu radne rase pasa, u kojima se duža komunikacija i dalje može pokazati korisnom, za razliku od novijih rasa koje imaju tendenciju da budu kućni ljubimci.
Način da se ovo dalje istraži bi bilo da se u buduća istraživanja uključe nekada pripitomljeni psi koji su sada divlji kako bi se videlo da li su se više vratili korišćenju ovog oblika komunikacije koji plače.
Poznato je da dingoi (Canis dingo), koji su se evolutivnim putem udaljili od domaćih pasa pre oko 8.000 godina, jako zavijaju da bi pronašli jedni druge, baš kao vukovi. Ovo sugeriše da bi ekološki i društveni faktori i dalje mogli da igraju veću ulogu u određivanju vokalnog ponašanja pasa nego genetika, objašnjavaju Lehocki i tim.
„Naši nalazi su među prvima koji ukazuju na to da pripitomljavanje može da promeni način na koji životinje obrađuju i reaguju na tuđe vokalizacije. Ovo bi nam, na kraju, moglo pomoći da bolje razumemo evoluciju vokalne komunikacije“, zaključuju istraživači.
