Pristrasnost u poroti predstavlja ozbiljan izazov za sudije i advokate da vode pravična, jednaka i nepristrasna suđenja. Nedavni rad objavljen u Social Cognitive and Affective Neuroscience razmatra preklapanje između društvenih kognitivnih procesa kao što su kulturni i rasni stereotipi i moždane aktivnosti povezane sa pristrasnošću prema optuženima optuženim za teške zločine.
R. McKell Carter, jedan od koautora rada, je docent psihologije i neuronauke na Univerzitetu Kolorado Boulder. On je stručnjak za društvenu spoznaju: procese u mozgu koji tumače akcije, namere i očekivanja drugih.
Karterova studija ispituje ulogu društvene spoznaje u pristrasnosti tipa zločina, kada porotnici smatraju da je tužiočev slučaj jači na osnovu težine optužbi protiv optuženog. Koristeći skeniranje funkcionalne magnetne rezonance (fMRI) na lažnim porotnicima, istraživači su mapirali regione mozga koji su se aktivirali kada su porotnicima predstavljeni izmišljeni slučajevi i dokazi.
Nakon procene podataka eksperimenta, „Shvatili smo da ljudi donekle odlučuju o krivici samo na osnovu same optužbe, i da je to uporedivo sa količinom krivice koja se stavlja na slučaj gde su fizički dokazi dostupni“, kaže Karter.
U slučaju ubistva, na primer, „Ako se otisci prstiju pronađu odmah pored tela, to je slično težini koja bi bila data nekome optuženom za ubistvo. (Za njih se) automatski se pretpostavlja da su malo više krivi.“
Neuronaučnici su podeljeni oko toga koje vrste kognitivnih procesa su najviše povezane sa predrasudama koje utiču na važne društvene odluke. Za istraživače studije, želeli su da razaberu da li afekt (emocija), moralni sud ili društvena spoznaja pružaju najbolje objašnjenje za neuronske procese povezane sa pristrasnošću tipa zločina.
„Koristeći podatke o mozgu, imamo priliku da znamo koji delovi mozga bi trebalo da budu aktivni ako neko razmišlja o moralnom rasuđivanju, emocionalnim ili društvenim predrasudama. Postavljamo ove individualne kognitivne modele i zatim ih upoređujemo sa podacima o mozgu tokom zločina. tip perioda pristrasnosti“ eksperimenta, kaže Carter.
Istraživači su želeli da znaju: „Koji deo mozga zapravo radi taj posao i tera ovu osobu da reaguje na pristrasan način?“
Koristeći metode bez hipoteza i apriorne metode, Carter i njegov tim su uporedili fMRI slike moždane aktivnosti lažnih porotnika sa onima pronađenim na Neurosinth-u, bazi podataka fMRI podataka iz hiljada objavljenih studija, koju je na CU razvio Tor Vager . Otkrili su da se kognitivne mape povezane sa moralnim rasuđivanjem i afektom ne poklapaju u velikoj meri sa pristrasnošću tipa zločina, ali socijalna spoznaja, kultura i pristrasnost ideja jeste.
Ovo preklapanje moždane aktivnosti odvijalo se uglavnom u temporoparijetalnom spoju, oblasti odgovornom za prikupljanje, integraciju i obradu informacija iz spoljašnjeg okruženja.
Ovaj dokaz „pomaže nam da razmislimo o tome zašto se ljudi ponašaju sa pristrasnošću u vidu zločina. To je slično načinu na koji ljudi izgledaju pristrasno razmišljajući o spoljnim rasnim grupama, ili ljudima koje obično ne smatraju delom svoje društvene grupe,“ prema Karteru.
Studija namerava da istakne sudijama i advokatima kako pristrasne odluke porote mogu biti uzrokovane društvenim kognitivnim procesima, kao što su kulturna očekivanja koja utiču na to kako porotnici tumače i predviđaju postupke optuženih za teška krivična dela.
Pristrasnost tipa zločina „izgleda kao da se oslanja na ovu oblast mozga koja predviđa šta će drugi ljudi sledeće raditi ili šta bih ja uradio sledeće“, kaže Karter. „Pristrasnost prema optuženim ubicama može biti dobronamerna, „Ali svakako radimo na tome da ovo prevaziđemo.”
„Dakle, pitanje je: kako da uradimo najbolji posao u postizanju pravde dok još uvek pokušavamo da naučimo, generalizujemo i predvidimo šta će se dogoditi u budućnosti?“
Za Kartera, nalazi studije da je pristrasnost tipa zločina povezana sa društvenom spoznajom znači da ljudi imaju sposobnost da promene svoj pogled na druge i da se pristrasnost u poroti može ispraviti.
„Mislim da moramo da damo sve od sebe da obezbedimo situacije u kojima pojedinci mogu da identifikuju propuštene prilike. Ako ste videli slučajeve ubistava u kojima su ljudi bili lažno optuženi, to bi moglo da promeni vaše razmišljanje. A možda ako bismo im pokazali slučajeve sa dokazima koji oslobađaju krivicu, naši subjekti bi mogli pokazati manje pristrasnosti“, kaže Karter.
„Zapravo imam puno nade da što smo spremniji da prepoznamo da su ovo ograničenja sveta, a ne ograničenja našeg mozga, to više prostora dajemo sebi da pokušamo da rešimo ove probleme.
