Spasilački radnici su u četvrtak učinili poslednji korak da pronađu preživele od zemljotresa u Turskoj i Siriji koji je mnoge zajednice učinio neprepoznatljivim za njihove stanovnike i naveo turskog predsednika da ga proglasi „katastrofom veka“. Broj mrtvih je premašio 20.000, prenosi AP.
Zemljotres je pogodio oblast u kojoj živi 13,5 miliona ljudi u Turskoj i nepoznat broj u Siriji i prostire se dalje od udaljenosti od Londona do Pariza ili Bostona do Filadelfije. Čak i sa vojskom ljudi koja je učestvovala u spasavanju, posade su morale da biraju gde da pomognu.
Prizor iz vazduha pokazao je razmjere devastacije, sa čitavim kvartovima višespratnica svedenih na uvrnuti metal, prah betona i izložene žice.
U Adijamanu, novinari Asošiejted presa videli su da neko moli spasioce da pogledaju kroz ruševine zgrade u kojoj su zarobljeni rođaci. Oni su to odbili, rekavši da tamo niko nije živ i da moraju dati prioritet oblastima sa mogućim preživelima.
Čovek koji je dao svoje ime samo kao Ahmet iz straha od odmazde vlade kasnije je upitao AP: „Kako da idem kući i spavam? Moj brat je tamo. Možda je još živ.”
Broj poginulih u katastrofi jačine 7,8 stepeni po Rihterovoj skali popeo se na skoro 21.000, što je više od 18.400 poginulih u zemljotresu 2011. kod Fukušime u Japanu, koji je izazvao cunami, i procenjenih 18.000 ljudi koji su poginuli u blizini glavnog grada Turske, Istanbula. 1999. godine.
Nova cifra, koja će sigurno rasti, uključuje preko 17.600 ljudi u Turskoj i više od 3.300 u Siriji razorenoj građanskim ratom. Desetine hiljada je takođe povređeno.
Iako stručnjaci kažu da bi ljudi mogli da prežive nedelju dana ili više, šanse da se pronađu preživeli na niskim temperaturama su sve manje. Dok su ekipe hitne pomoći i uspaničeni rođaci kopali po ruševinama – i povremeno nalazili ljude žive – fokus je počeo da se pomera na rušenje opasno nestabilnih struktura.
Novinska agencija DHA emitovala je spasavanje desetogodišnjaka u Antakiji. Agencija je saopštila da su lekari morali da amputiraju ruku da bi je oslobodili. U Adijamanu je živa izašla 17-godišnja devojčica, a spasioci su pronašli 20-godišnjakinju u Kahramanmarasu koji su uzvikivali „Bog je veliki“.
U Nurdagiju, gradu od oko 40.000 stanovnika, koji se nalazi između snežnih planina, oko 56 kilometara od epicentra zemljotresa, veliki delovi grada su sravnjeni sa zemljom, a jedva da je jedna zgrada ostala nepromenjena. Čak i oni koji se nisu srušili bili su teško oštećeni, što ih čini nesigurnim.
Mnoštvo posmatrača, uglavnom članova porodica ljudi zarobljenih unutra, posmatralo je kako teške mašine paraju jednu zgradu koja se srušila, a njeni podovi su bili popločani zajedno sa nešto više od nekoliko centimetara između.
Mehmet Jilmaz (67) je iz daljine posmatrao kako buldožeri i druga oprema za rušenje počinju da ruše ono što je ostalo od zgrade u kojoj je zarobljeno šest članova njegove porodice, uključujući četvoro dece.
On je procenio da je oko 80 ljudi još uvek ispod ruševina i sumnja da će iko biti pronađen živ.
„Nema nade. Ne možemo da odustanemo od nade u Boga, ali oni su ušli u zgradu sa prisluškivačkim uređajima i psima i ništa nije bilo“, rekao je Jilmaz.
Mehmet Nasir Dušan, 67, je sedeo i posmatrao kako se ostaci devetospratnice ruše u oblacima prašine. Rekao je da nema nade da će se ponovo ujediniti sa svojih pet članova porodice zarobljenih ispod ruševina.
Ipak, rekao je, oporavak njihovih tela doneo bi malu utehu.
„Ne napuštamo ovu lokaciju dok ne povratimo njihova tela, čak i ako je za to potrebno 10 dana“, rekao je Dušan. „Moja porodica je sada uništena.“
U Kahramanmarasu, gradu najbližem epicentru, sportska hala veličine košarkaškog terena služila je kao improvizovana mrtvačnica za smeštaj i identifikaciju tela.
Na podu je ležalo na desetine tela umotanih u ćebad ili crne pokrivače. Činilo se da je najmanje jedan dete od 5 ili 6 godina.
Na ulazu je čovek zaplakao nad crnom vrećom za telo koja je ležala pored druge u krevetu malog kamiona. „Imam 70 godina. Bog je trebalo da uzme mene, a ne mog sina“, povikao je.
Radnici su nastavili da sprovode akcije spasavanja u Kahramanmarasu, ali je bilo jasno da su mnogi koji su bili zarobljeni u srušenim zgradama već poginuli. Čulo se da je jedan spasilac rekao da se njegovo psihičko stanje pogoršava i da miris smrti postaje previše težak za podnošenje.
U severozapadnu Siriju stigli su prvi kamioni UN-a za pomoć od potresa koji su iz Turske ušli u područje pod kontrolom pobunjenika, što ukazuje na poteškoće u pružanju pomoći tamošnjim ljudima. U turskom gradu Antakiji, desetine su se utrčale u pomoć ispred kamiona koji je delio dečije kapute i druge potrepštine.
Jedan preživjeli, Ahmet Tokgoz, pozvao je vladu da evakuiše ljude iz regiona. Mnogi od onih koji su izgubili domove našli su sklonište u šatorima, stadionima i drugim privremenim smeštajima, ali su drugi spavali na otvorenom.
„Pogotovo po ovoj hladnoći, ovde se ne može živeti“, rekao je on. „Ako ljudi nisu umrli od zaglavljivanja pod ruševinama, umreće od hladnoće.
Zimsko vreme i oštećenja na putevima i aerodromima otežali su reagovanje. Neki u Turskoj su se žalili da vlada sporo reaguje – percepcija koja bi mogla da povredi turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana u trenutku kada se suočava sa teškom borbom za reizbor u maju.
„Kao što znate, zemljotres je pogodio područje prečnika 500 kilometara (311 milja) u kojem živi 13,5 miliona naših ljudi i to je otežavalo naš posao“, rekao je Erdogan u četvrtak.
U turskom gradu Elbistanu, spasioci su stajali na ruševinama srušene kuće i izvukli stariju ženu.
Spasilački timovi su pozvali na tišinu u nadi da će čuti prigušene molbe za pomoć, a sirijska bolnička grupa poznata kao Beli šlemovi napomenula je da „svaka sekunda može značiti spasavanje života“.
Ali sve češće ekipe su izvlačile leševe. U Antakiji, više od 100 tela je čekalo identifikaciju u improvizovanoj mrtvačnici ispred bolnice.
Kako su se smanjile šanse da se ljudi pronađu živi, ekipe su na nekim mestima počele da ruše zgrade. Vlasti su obustavile operacije potrage i spasavanja u gradovima Kilis i Sanliurfa, gde razaranja nisu bila tako ozbiljna kao u nekim drugim oblastima.
Preko granice u Siriji pomoć je stizala. UN su ovlašćene da isporučuju pomoć samo preko jednog graničnog prelaza, a oštećenje na putevima to je do sada sprečilo. Zvaničnici UN-a su se zalagali da humanitarna briga ima prednost nad ratnom politikom.
Nije bilo jasno koliko je ljudi još uvek nestalo u obe zemlje.
Turska agencija za upravljanje katastrofama saopštila je da više od 110.000 spasilaca sada učestvuje u naporima i da je otpremljeno više od 5.500 vozila, uključujući traktore, kranove, buldožere i bagere. Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da je 95 zemalja ponudilo pomoć.
