Zašto neki ljudi dobijaju ADHD, a drugi ne? I koliko rano u životu ili u materici seje seme ADHD-a? Istraživači sa Univerziteta Arhus približili su se odgovoru na ovo pitanje u velikoj studiji, koja je upravo objavljena u Nature Genetics.
Zajedno sa nacionalnim i međunarodnim partnerima, istraživači su proučavali više od šest miliona genetskih varijanti kod 38.691 osobe sa ADHD-om i 186.843 osobe bez ADHD-a. Na ovaj način bilo je moguće identifikovati 27 varijanti genetskog rizika za uobičajeni neurorazvojni poremećaj.
Studija je revolucionarna, između ostalog zato što pronalazi više nego dvostruko više varijanti rizika nego što su prethodne studije identifikovale.
Izraz „genetske varijante“ označava specifične varijacije u DNK kodu – u ovom slučaju, varijante koje se češće primećuju kod osoba sa ADHD-om nego kod ljudi bez dijagnoze. Varijante u DNK utiču, na primer, na stepen ekspresije gena, a zatim i na količinu proteina koji je kodiran genom.
Povezivanjem genetskih varijanti—tj. varijacije u DNK – na specifične gene, istraživači su stekli nova saznanja o tome koja tkiva i tipovi ćelija su posebno pogođeni kod osoba sa ADHD-om. Studija je zasnovana na podacima iz danske kohorte iPSICH, deCODE Genetics na Islandu i Konzorcijuma za psihijatrijsku genomiku.
Nakon toga, istraživači su kombinovali rezultate sa postojećim podacima o ekspresiji gena u različitim tkivima, tipovima ćelija i fazama razvoja mozga, i otkrili su da geni uključeni u ADHD imaju posebno visok nivo ekspresije u širokom spektru moždanih tkiva i u ranoj fazi mozga. razvoj — zapravo već u embrionalnoj fazi.
„Ovo naglašava da ADHD treba posmatrati kao poremećaj razvoja mozga i da na to najverovatnije utiču geni koji imaju veliki uticaj na rani razvoj mozga“, kaže profesor Ditte Demontis sa Odseka za biomedicinu na Univerzitetu Arhus, koji je prvi autor studije.
Pored toga, istraživači su otkrili da genetika koja povećava rizik od ADHD-a posebno utiče na gene koji se eksprimiraju u neuronima, posebno na dopaminergičke neurone.
„Ovo je interesantno jer dopamin igra ulogu u vezi sa odgovorom na nagradu u mozgu, i zato što često korišćeni oblik ADHD leka deluje tako što povećava koncentraciju dopamina u različitim regionima mozga. Naši rezultati pokazuju da je neravnoteža dopamina u mozak ljudi sa ADHD-om se delimično može pripisati genetskim faktorima rizika“, kaže Ditte Demontis.
ADHD je pod uticajem mnogih uobičajenih genetskih varijanti, od kojih svaka neznatno povećava rizik, kaže profesor.
U stvari, uz pomoć naprednih statističkih modela, istraživači su procenili da postoji oko 7.300 uobičajenih genetskih varijanti koje povećavaju rizik od ADHD-a. Posebno je interesantno da velika većina ovih varijanti — 84-98 procenata — utiče i na druge mentalne poremećaje, npr. autizam, depresija i šizofrenija.
Ranije je pokazano da varijante rizika za ADHD mogu uticati na kognitivne sposobnosti osobe.
Da bi ovo dalje istražili, istraživači su analizirali podatke iz nezavisnog skupa podataka, koji se sastojao od 4.973 osobe koje su bile podvrgnute opsežnim neuro-kognitivnim testovima. Koristeći informacije iz nove studije o tome koje varijante povećavaju rizik od ADHD-a, otkrili su u nezavisnom skupu podataka da je povećano opterećenje varijanti rizika od ADHD-a u genomu pojedinca povezano sa smanjenim čitalačkim i matematičkim sposobnostima, smanjenom pažnjom i smanjenim kratkoročna memorija.
„Rezultati povećavaju naše znanje o biološkim mehanizmima koji leže u osnovi ADHD-a i ukazuju na specifične gene, tkiva i tipove ćelija koji su uključeni u ADHD. Ovo znanje se može koristiti kao polazna tačka za dalja proučavanja mehanizama bolesti i identifikaciju novih meta za lekove. “, objašnjava Ditte Demontis.
I studija se mora pratiti, naglašava ona.
„Mapirali smo samo mali deo uobičajenih varijanti koje utiču na ADHD – samo 27 od 7.300 potencijalno postojećih. Dakle, postoji potreba za većim genetskim studijama“, kaže ona.
Velike međunarodne saradnje su ključne za identifikaciju genetskih uzroka psihijatrijskih bolesti i neurorazvojnih poremećaja, jer su za to potrebne studije na desetinama ili stotinama hiljada ljudi sa ovim stanjima. Kao iu trenutnoj studiji o ADHD-u, često je uključeno 100 ili više istraživača, sa različitim oblastima stručnosti, kao što su genetika, psihijatrija, psihologija, epidemiologija, molekularna biologija, statistika, bioinformatika i računarstvo.
„Da bismo razumeli više genetskih i bioloških mehanizama, važno je imati još veće studije, koje uključuju više ljudi sa ADHD-om“, kaže profesor Anders Børglum sa Odeljenja za biomedicinu Univerziteta Arhus, koji je poslednji autor studije. i jedan od direktora istraživanja danskog iPSICH projekta.
„Ali takođe je važno preduzeti studije koje se fokusiraju na identifikaciju kako genetske varijante rizika remete biološke procese u moždanim ćelijama (neuronima) i njihov način povezivanja i međusobnog komuniciranja u mozgu. Za poslednje, oba moždane ćelije i rani razvojni stadijumi mozga, takozvani mini-mozkovi ili moždani organoidi, trenutno se ispituju“, kaže on.
