Zemljotresi koji su pogodili Tursku i Siriju u ranim satima 6. februara doveli su do užasnih razaranja razmera kakve u Evropi nisu viđene decenijama. U vreme pisanja ovog teksta, broj umrlih je porastao preko 20.000 ljudi i nastaviće da raste u narednim danima i nedeljama. Stotine hiljada drugih je izgubilo svoje domove.
Mnogo je razloga zašto su smrt i razaranje bili tako strašni. Prvo i najvažnije, sama veličina dva glavna događaja i njihovi povezani naknadni potresi. Ovi zemljotresi, jačine 7,8 i 7,5 na trenutnoj skali magnitude, oslobodili su otprilike toliko energije koliko i najveći ikada test atomske bombe izveden tokom Hladnog rata — oko 50 megatona, 1961. godine od strane bivšeg Sovjetskog Saveza. I bila su dva ovakva događaja u istom regionu, razdvojena za nekoliko sati.
Ovome moramo dodati niz naknadnih potresa koji prate glavne događaje. Oni su manji (uglavnom manji od magnitude 5), ali će se nastaviti nekoliko dana, postepeno smanjujući intenzitet i regularnost. Oni su ipak opasni, jer zgrade koje su već ozbiljno oslabljene ranijim događajima mogu biti uzrokovane urušavanjem. Ovo neizbežno dodatno otežava pokušaje spasavanja u regionu.
Drugi faktor je vreme prvog i najvećeg zemljotresa. To se dogodilo u 4.17 po lokalnom vremenu, kada bi većina ljudi spavala u svojim domovima. Tokom zemljotresa, velika većina žrtava nije uzrokovana podrhtavanjem, već nastalim urušavanjem zgrada. Tajming ovog događaja bio je otprilike onoliko loš koliko je mogao biti — mnogi ljudi su imali vrlo malo mogućnosti da na vreme pobegnu iz svojih domova. Ovo je verovatno glavni faktor u veoma velikom broju smrtnih slučajeva i povređenih.
Ali ključni geološki doprinos devastaciji bila je relativno mala dubina hipocentra zemljotresa: 18 km za prvi događaj od 7,8 i 10 km za kasniji udar od 7,5.
Hipocentar je tačka u kojoj rased počinje da puca na dubini. U globalnom smislu, ovo su relativno blizu površinski šokovi. Dva su razloga zašto to dovodi do većeg stepena uništenja.
Jednostavnije rečeno, prvi razlog je taj što je zemljotres plići, to je površina Zemlje bliža hipocentru. To znači da je podrhtavanje tla intenzivnije i destruktivnije. Manje je mogućnosti da se udarni talasi rasprše, kao što se dešava kada se zemljotresi dešavaju dublje u Zemlji i putuju kroz desetine kilometara stena.
Drugi razlog je taj što je veća verovatnoća da će rasedi koji stvaraju zemljotrese veće od 5,5 izbiti na površinu. Ovo stvara — skoro trenutno — pomeranje tla pri čemu se jedan deo tla bukvalno pomera za nekoliko metara u odnosu na susedni deo.
Ovi površinski lomovi—takođe poznati kao „sposobne greške“—neverovatno su štetne. Oni mogu dovesti do prekida glavne podzemne i površinske infrastrukture uključujući vodovode, električne kablove, gasovode i tunele.
Već postoje izveštaji o oštećenjima gasovoda u Turskoj nakon događaja od 6. februara. Takođe se pojavljuju spektakularni satelitski snimci i zemaljske fotografije offset puteva i železničkih linija, kao i ozbiljna oštećenja na zgradama koje se nalaze iznad pukotina. Sve se to dešava pored štete izazvane podrhtavanjem, tečnjavanjem mekog nanosa u dolinama, klizištima.
U nedavnom blogu, profesor Hasan Sozbilir sa Centra za primenu i istraživanje zemljotresa Univerziteta Dokuz Ejlul proučavao je region i izvestio: „Koliko vidim, najmanje tri segmenta raseda su slomljena. Ukupna dužina površinskog loma je prešao 500 km.“
Pa zašto su ovi događaji bili relativno plitki u ovom regionu? Neki od najvećih zemljotresa za koje se zna da su se dogodili povezani su sa takozvanim „pacifičkim vatrenim prstenom“. Ovi zemljotresi se obično generišu na dubini do 700 km, dok se jake, guste okeanske ploče uranjaju u Zemlju ispod okolnih kontinenata.
Turska, međutim, leži u regionu slabije, uglavnom kontinentalne litosfere, gde je kora debela samo oko 30 km, blizu tačke gde se spajaju tri tektonske ploče — Afrika, Arabija i Anadolija. Konvergencija arapske ploče istiskuje klinastu anadolsku ploču prema zapadu, stvarajući niz subvertikalnih, proklizavajućih raseda, kao što je Istočnoanadolski rased, koji je propao tokom događaja magnitude 7,8.
U takvoj kontinentalnoj kori, najjači deo — i najverovatnija tačka za nastanak velikih zemljotresa — obično leži na dubini između 10 km i 20 km. U ovakvim uslovima, veća je verovatnoća da će se formirati plitki rasjedi koji pucaju na površini.
Treći faktor je jednostavno to što je region gde su se zemljotresi dogodili veoma naseljen. Imajući u vidu tajming, značajan gubitak života je skoro neizbežan nakon događaja—ili događaja—ovakvih razmera.
Smrtonosni zemljotresi su dobro poznati u Turskoj. U proteklih 50 godina dogodila su se najmanje četiri velika događaja sa značajnim gubicima života — 1975., 1983., 1999. i 2020. Nakon zemljotresa u Izmitu 1999. godine, turske vlasti su uložile ozbiljne napore da poboljšaju standarde izgradnje na bolje odolevati zemljotresima.
Ali postoje ograničenja u pogledu toga šta možete da uradite u veoma naseljenom području sa događajima ove veličine. I moramo imati na umu da su dva glavna seizmička udara bila možda više nego dvostruko veća od najvećeg poznatog istorijskog zemljotresa u ovom regionu.
Štaviše, u Siriji moramo dodati činjenicu da su godine građanskog sukoba koje su u toku značajno degradirale građevinsku infrastrukturu, čineći događaj u regionu manje otpornim na efekte seizmičkog potresa. Ovo će verovatno takođe ometati napore da se pruži pomoć a pomoć je dugoročno gledano- obnova.
Broj žrtava zemljotresa u Turskoj i Siriji premašio je 20.000
