Ribarska zajednica u južnom Brazilu ima neobičnog saveznika: divlje delfine.
Izveštaji o ljudima i delfinima koji rade zajedno u lovu ribe sežu milenijumima unazad, od vremena Rimskog carstva u blizini današnje južne Francuske do Kvinslenda u 19. veku u Australiji. Ali dok su istoričari i pripovedači iznosili ljudsku tačku gledišta, bilo je nemoguće potvrditi kako su delfini imali koristi – ili da li su bili iskorišćeni – pre nego što su sonar i podvodni mikrofoni mogli da ih prate pod vodom.
U primorskom gradu Laguna, naučnici su po prvi put koristili dronove, podvodne zvučne snimke i druge alate da dokumentuju kako lokalno stanovništvo i delfini koordiniraju akcije i imaju koristi od rada jedni drugih. Najuspešniji ljudi i delfini su vešti u čitanju govora tela jedni drugih. Istraživanje je objavljeno u ponedeljak u časopisu Proceedings of the National Academi of Sciences.
Stanovnici Lagune rade sa divljim dobrim delfinima kako bi uhvatili jata migratornih srebrnih riba zvanih cipal. To je lokalno poznat savez koji je zabeležen u novinskim zapisima pre 150 godina.
„Ova studija jasno pokazuje da i delfini i ljudi obraćaju pažnju na ponašanje jedni drugih i da delfini daju znak kada mreže treba da budu zabačene“, rekla je Stefani King, biolog koji proučava komunikaciju delfina na Univerzitetu u Bristolu i bio nisu uključeni u istraživanje.
„Ovo je zaista neverovatno kooperativno ponašanje“, dodala je ona. „Radeći sa delfinima“, ljudi hvataju više ribe, „a i delfini su uspešniji u traženju hrane“.
Delfini i ljudi su i visoko inteligentne i dugovečne društvene životinje. Ali kada je reč o pecanju, oni imaju različite sposobnosti.
„Voda je ovde zaista mutna, tako da ljudi ne mogu da vide jata riba. Ali delfini koriste zvukove da ih pronađu, emitujući male klikove“, kao što slepi miševi koriste eholokaciju, rekao je Mauricio Kantor, marinac sa Univerziteta Oregon State biolog i koautor studije.
Dok delfini gone ribu prema obali, ljudi trče u vodu držeći mreže za ruke.
„Oni čekaju da delfini signaliziraju tačno gde se riba nalazi—najčešći signal je ono što lokalno stanovništvo naziva „skokom“ ili iznenadnim dubokim zaronom“, rekao je Kantor, koji je takođe povezan sa Federalnim univerzitetom Santa Katarina u Florijanopolisu u Brazilu. .
Istraživači su koristili sonarne i podvodne mikrofone za praćenje položaja delfina i riba, dok su dronovi snimali interakcije odozgo, a GPS uređaji pričvršćeni za ručne zglobove stanovnika snimali su kada su zabacili svoje mreže.
Što su ljudi bliže sinhronizovali svoje bacanje mreže sa signalima delfina, veća je verovatnoća da će uhvatiti veliki ulov.
Pa šta ima od toga za delfine?
Mreže koje se spuštaju plaše ribu, koja se razbija u manja jata koja su delfinima lakša za lov. „Delfini takođe mogu uzeti jednu ili dve ribe iz mreže — ponekad ribari mogu da osete kako delfin malo vuče mrežu“, rekao je Kantor.
Stanovnici Lagune kategorišu pojedine delfine kao „dobre“, „loše“ ili „lenje“ – na osnovu njihove veštine u lovu i sklonosti ka saradnji sa ljudima, rekao je Kantor. Ljudi se najviše uzbude kada vide „dobrog“ delfina kako se približava obali.
„Ovi delfini i ljudi razvili su zajedničku kulturu traženja hrane koja im omogućava da rade bolje“, rekao je Boris Vorm, morski ekolog sa Univerziteta Dalhauzi u Halifaksu u Kanadi, koji nije bio uključen u istraživanje.
Nije jasno kako je prvi put nastala saradnja Lagune, ali je preživela više generacija ljudi i delfina – sa znanjem koje su iskusni ribari i delfini preneli na sledeću generaciju svake vrste.
Ipak, istraživači u Brazilu brinu da bi savez Laguna, možda jedan od poslednjih te vrste, takođe mogao biti u opasnosti, jer zagađenje preti delfinima, a zanatski ribolov ustupa mesto industrijskim metodama.
„Saradnja između ljudi i divljih životinja nestaje jer desetkujemo populaciju divljih životinja“, rekla je Dženet Man, istraživač delfina sa Univerziteta Džordžtaun, koja nije bila uključena u studiju.
Naučnici se nadaju da veća svest o neobičnoj saradnji među vrstama može pomoći u pokretanju podrške u njenoj zaštiti. „Neverovatno je da to traje više od jednog veka — možemo li održati ovu kulturnu tradiciju živom usred mnogih promena?“ rekao je Damien Farine, biolog i koautor studije sa Univerziteta u Cirihu.
