Niko nije znao njeno ime. Ne znamo ništa o njenim godinama ili porijeklu ili kako ju je život doveo u Pariz i ostavio da se udavi u rijeci Seni.
Ali kada je njeno beživotno telo izvučeno iz tih mutnih voda krajem 19. veka, devojka poznata zauvek kao L’Inconnue de la Seine (Nepoznata žena sa Sene) započela je neverovatnu novu priču u smrti.
Ovo čudno drugo poglavlje, nadrealni postskriptum koji niko nikada nije mogao da predvidi, na kraju je pomoglo da se spasu milioni života, čak i nakon što je njen život tako tragično skraćen.
Ili je bilo?
Tačna istorija onoga što se dogodilo sa L’Inconnue i pre i posle njenog sudbonosnog utapanja je predmet neke debate – jedna je obavijena pohabanom, maštovitom pariskom legendom.
Ali ono što sledi je najčešće pričana verzija priče koja je sada možda 150 godina stara.
L’Inconnue, za koju se procenjuje da je imala oko 16 godina kada je umrla, možda je bila samoubistvo. Niko sa sigurnošću ne zna, ali na njenom telu nije bilo tragova, a mnogi su zaključili da je sebi oduzela život.
Nakon što je izvučena iz Sene, prevezena je u parisku mrtvačnicu i izložena javnosti zajedno sa telima drugih nepoznatih mrtvih radi identifikacije.
Ova jeziva parada bezimenih leševa bila je popularna zabava u svoje vreme.
„Ne postoji nijedan prozor u Parizu koji privlači više posmatrača od ovog“, objašnjava jedan savremeni izveštaj.
Uprkos gužvi, međutim, niko nije prepoznao L’Inconnue, ili se bar niko nije javio.
Ali iako ona možda nikada nije bila identifikovana od strane gomile koja je prisustvovala njenom lešu, to ne znači da je ostala neprimećena.
Čak i u smrti, njen spokojan izgled je okrenuo glave. Jedna od tih glava pripadala je dežurnom u mrtvačnici, koji je – tako priča – bio toliko opčinjen njom, da je naredio da joj se napravi gips na licu.
Maska je bila hit.
Ubrzo, L’Inconnueova primamljiva, smrtonosna sličnost je reprodukovana u faksimilima koji su se prodavali u suvenirnicama širom Pariza, zatim Nemačke i ostatka Evrope.
Očaravajuća maska ove nepoznate mrtve devojke – koju je filozof i pisac Alber Kami opisao kao „utopljenu Mona Lizu“ – postala je željena kulturna ikona.
Vremenom, L’Inconnue zaleđeni poluosmeh počivao je na kaminu i visio u salonima širom kontinenta. Bila je pozicionirana u umetničkim radionicama, posmatrana kao nemi, nepomični model.
L’Inconnue maska (Phelps et al., Journal of Pediatrics and Child Health)
Ali nisu bili očarani samo crtači i slikari. Pesnici i romanopisci su takođe bili oduševljeni.
U nekom trenutku, L’Inconnue se pretvorio u neku vrstu morbidnog mema za pisce s početka 20. veka, koji su smislili bezbroj dramatičnih istorija za ovu heroinu slomljenog srca, zahvaćenu nesrećom i težinom vode.
„Činjenice su bile toliko oskudne da je svaki pisac mogao da projektuje ono što želi na to glatko lice“, rekla je za Gardijan muzejski arhivar Helene Pinet 2007.
„Smrt u vodi je bila veoma romantičan koncept. Smrt, voda i žena bila je primamljiva kombinacija.“
Jedan kritičar ju je opisao kao „erotski ideal tog perioda“, estetski šablon za „čitavu generaciju nemačkih devojaka [koje] su modelirale svoj izgled po njoj“.
Pola veka nakon što je zapaljena ova eksplozija slave i fascinacije, L’Inconnue se ponovo transformisala u nešto drugo – uz pomoć čoveka koji je rođen decenijama nakon njene smrti.
Zvao se Asmund Laerdal i bio je proizvođač igračaka iz Norveške. Njegova kompanija je počela ranih 1940-ih sa štampanjem dečijih knjiga i kalendara pre nego što je prešla na male igračke napravljene od drveta.
Posle rata, Laerdal je počeo da eksperimentiše sa novom vrstom materijala koji je upravo ušao u masovnu proizvodnju: plastikom.
Koristeći ovu meku, savitljivu supstancu, proizveo je jednu od svojih najpoznatijih igračaka: lutku ‘Anne’, koja je u posleratnoj Norveškoj proglašena za „igračku godine… sa uspavanim očima i prirodnom kosom“.
Možda je spavala, ali Anne nije bila L’Inconnue. Barem ne još.
Jednog dana, Laerdalov dvogodišnji sin Tore umalo se udavio. Da njegov otac nije požurio da interveniše – izvukao mlohavog dečaka iz vode i izbacio vodu iz njegovih disajnih puteva – stvari bi se ispostavile sasvim drugačije.
Dakle, kada je grupa anesteziologa prišla Laerdalu i rekla mu da im je potrebna lutka da bi demonstrirali novorazvijenu tehniku reanimacije – proceduru poznatu kao CPR – pronašli su pažljivog, prijemčivog slušaoca.
Sa ovim istraživačima – uključujući, pre svega, austrijskog lekara Petera Safara, koji je pomogao u pioniru metode CPR – Laerdal je započeo projekat stvaranja istorije: pravljenje lutke u prirodnoj veličini koju bi ljudi mogli da koriste za vežbanje tehnika spasavanja života.
Za proizvođača igračaka koji je navikao da proizvodi minijaturne automobile i lutke za igru, bio je izazov napraviti realističnu, funkcionalnu lutku, onu koja bi mogla pouzdano da demonstrira fizičku složenost kardiopulmonalne reanimacije.
Osim tehničkih problema, kakvo bi lice dao ovoj ogromnoj lutki?
Tada se Laerdal prisetio čudnog, zagonetnog poluosmeha. Mirna maska koju je video kako visi na zidu u kući njegovih tazbina.
Bio je to, naravno, L’Inconnue.
Laerdal je zadržao ime svoje lutke Anne, ali je novoj manekenki dao lice L’Inconnue, zajedno sa telom pune veličine odraslih dimenzija – uključujući sklopivi grudni koš za vežbanje kompresija i otvorene usne za simulaciju reanimacije usta na usta.
Laerdal je smatrao da je važno da lutka bude ženskog pola, sumnjajući da bi muškarci 1960-ih nerado praktikovali CPR na usnama muške lutke.
Manekenka je dobila ime Resusci Anne (Spasilačka Ana); u Americi je bila poznata kao CPR Annie.
Otkako je postala dostupna 1960-ih, Resusci Anne nije bila jedina CPR manekenka na tržištu, ali se smatra prvim i najuspešnijim „simulatorom pacijenata“ ikada – odgovornim za pomoć stotinama miliona ljudi da nauče osnove kako da spase život sa CPR.
Taj neverovatan broj, sakupljen tokom skoro 60 godina živog davanja usta na usta, je razlog zašto se za Resusci Anne često kaže da ima najljubljenije lice od svih u istoriji.
Ironično, većina ovih spasavanja bila je konačni rezultat toga što su ljudi kleknuli i suočili se licem u lice sa replikom nepoznate mrtve devojke iz Pariza – Džejn Dou koja je stradala mnogo pre nego što je tehnika mogla da je spase.
„Uticaj ovog manekena bio je ogroman“, kaže specijalista za pedijatrijsku intenzivnu negu Marino Festa iz Dečje bolnice u Vestmidu u Sidneju. „To je lice simulacije u zdravstvu – kako je u početku zagovarao Laerdal.
Prema Festi, Resusci Anne je ugrađivanje životnih crta lica pomoglo u povećanju realizma treninga reanimacije, čineći CPR trening intenzivnijim i stresnijim i za kliničare i za laike – ali kao rezultat toga i nezaboravnijim, što pomaže prisjećanju tehnike.
„Obuka simulacije je počela da razume ‘neophodan realizam’ za stvaranje nezaboravnog učenja koje se može preneti na situaciju u stvarnom svetu,“ rekao je Festa za ScienceAlert.
„Resusci Anne nam je pomogla da ovo razumemo.“
Vremenom je i sama replika za reanimaciju postala poznata – odvojeno od L’Inconnuea i prošlih trendova Pariza s kraja 19. veka.
Tekst pesme „Annie, jesi li dobro?“ iz pesme Majkla Džeksona „Smooth Criminal“ zapravo potiče od američke obuke za reanimaciju, u kojoj studenti vežbaju da govore svojoj plastičnoj pacijentkinji koja ne reaguje, CPR Eni.
Danas, međutim, mnogi sumnjaju da su besprekorne crte L’Inconnueove maske ikada mogle doći od utopljene devojke – a skeptici sugerišu da bi lice leša, posebno onog izvađenog iz reke, bilo izobličeno, naduveno ili sa ožiljcima.
Neki kažu da je maska koju poznajemo možda umesto toga uzeta od živog modela koji pozira za modelarku – prelepo lice koje je kasnije nekako ušlo u legendu druge devojke.
Za one koji su samostalno proučavali istoriju L’Inconnuea – kao što je pedijatar i edukator Megan Felps sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sidneju, koja je otputovala u Pariz kao deo svog istraživanja – bogatstvo misterije je sama nagrada.
„Izazovi saznanja više o njenoj priči i njenom uticaju kao kulturne ikone dali su joj još veći značaj za mene“, rekao je Felps za ScienceAlert.
„Ona je za mene bila zagonetna figura, a ja sam potpuno uživao u figurativnim i bukvalnim putovanjima na koja me je vodila.
Drugi nude alternativni lanac događaja kako je poznata maska nastala.
Možda je mrtva devojka zaista bila prvobitna osnova maske, ali su crte lica namerno oblikovane u estetski prijatniji izgled nakon što je uzet otisak – kako bi se prikrila mrlja utapanja i smrti.
Možda postoji i hibridna mogućnost negde u sredini: L’Inconnue je pozirala kaluparki dok je bila živa i tek kasnije se udavila – u tom trenutku maska je postala poznata, a oko nje je izrasla legenda.
Svi ovi hipotetički scenariji su predloženi, ali verovatno nikada nećemo saznati jednu istinitu priču.
Smatra se da su L’Inconnueovi posmrtni ostaci odloženi u grob bez obeležja, a policijski zapisi iz tog doba ne pominju ovu misterioznu devojku.
„Mislim da nikada nećemo saznati ko je bila ta mlada žena“, kaže Felps. „Sumnjam da je ona bila umetnički model, a njena slika [je korišćena] za kreiranje maske koja će se koristiti za praksu kopiranja crteža.
Ali dok morbidni mit pruža neosporno intrigantnu, fascinantnu priču koju pričamo sami sebi, možda više nije bitno da li ćemo rešiti misteriju.
Kome god da je ovo lice nekada pripadalo u 19. veku, konačna priča L’Inconnue i Resusci Anne je nešto što prevazilazi svaku osobu: lice koje je postalo maska koja je generacijama otelotvorila ideal lepote.
Tek tada je postalo nešto još veće: doslovno lice tehnike spasavanja života koja je sprečila milione drugih da umru pre vremena.
Još jedna trajna zagonetka je kako je mrtva devojka izvučena iz reke (ili ne) postigla tako spektakularne podvige iza groba. Ali tragovi su jasni.
Tu, u mirnoj smirenosti njenog lica, nešto neodredivo, sve vreme nas vuče k sebi, poziva da je probudimo, da je oživimo, da pokušamo da je spasemo.
Kako je glavni brigadir Paskal Žakin iz pariske rečne policije rekao za Bi-Bi-Si 2013: „Izgleda kao da samo spava i čeka šarmantnog princa.
