Istraživači sa Univerziteta Etvos Lorand istraživali su da li se percepcija vremena menja sa godinama, i ako se, kako i zašto drugačije doživljavamo prolazak vremena. Njihova studija je objavljena u Scientific Reports.
Vreme može da nas izigra. Mnogi od nas su iskusili iluziju da su ta duga leta u detinjstvu bila mnogo duža nego ista 3 meseca kao sada kao odrasla osoba. Iako možemo da raspravljamo zašto jedno leto može izgledati duže od drugog i kako percepcija vremena može da sažima i produži trajanje u zavisnosti od različitih faktora, lako možemo da postavimo eksperiment da bismo stekli više uvida.
Istraživači su upravo to uradili. Pitali su kako sadržajnost utiče na naše procene trajanja kada ispitujemo različite prekretnice tokom našeg kognitivnog razvoja. Odvojili su tri starosne grupe, 4-5, 9-10 i 18 godina i više, i naterali ih da pogledaju dva videa, po 1 minut. Dva video snimka su izvučena iz popularne animirane serije, izbalansirane u vizuelnim i akustičnim karakteristikama, osim jedne karakteristike: sadržajnosti.
Jedan snimak se sastojao od brzog niza događaja (policajac koji spasava životinje i hapsi lopova), a drugi je bio monoton i ponavljajući niz (šest sumnjivih zatvorenika beže na čamcu na vesla). Istraživači su pustili dva klipa u balansiranom redosledu od 50%, prvo gledajući sadržaj pun događaja. Nakon gledanja oba video snimka, postavili su samo dva pitanja: „Koji je bio duži?“ i „Možete li da pokažete trajanje svojim rukama?“ Lako razumljiva pitanja čak i za 4-godišnjaka.
Rezultati su pokazali snažnu pristrasnost u svakoj starosnoj grupi, ali za predškolce, iznenađujuće, u suprotnom smeru.
Dok je više od 2/3 polaznika predškolskog uzrasta video koji je pun događaja smatrao dužim, 3/4 grupe odraslih je isto mislilo o video snimku bez događaja. Srednja grupa je izrazila sličnu, ali umereniju pristrasnost od odrasle osobe. Uključivanjem srednje grupe (deca od 9-10 godina), tačka pregiba bi se mogla proceniti oko 7. godine.
Što se tiče orijentacije raširenih ruku i udaljenosti, postojao je sve veći trend korišćenja horizontalnog širenja ruku sa godinama. Dok su deca predškolskog uzrasta koristila 50-50% vertikalnih i horizontalnih pokreta, do školskog uzrasta taj odnos se promenio na 80-90% u korist horizontalnih izraza ruku.
Rezultat je neočekivan jer ga nijedan od bioloških modela percepcije vremena nije mogao predvideti. Kako možemo protumačiti ovaj rezultat? Biološki modeli percepcije vremena spadaju u dve kategorije: neuroni nalik pejsmejkeru u mozgu i neuroni koji pokazuju opadajuću brzinu aktiviranja sa vremenom. Ipak, „ko“ bi tumačio te signale u mozgu ostaje neuhvatljiv.
Obe klase modela pretpostavljaju kontinuirano poboljšanje u zavisnosti od starosti sa godinama. Međutim, to nije ono što su istraživači otkrili. Umesto toga, ono što su otkrili bila je promena percipiranih odnosa trajanja između najmlađe i dve starije grupe, sa prekretnicom na 7. Kako možemo objasniti takav preokret pristrasnosti?
Autori su se pozvali na koncept heuristike, koji su u kognitivnu nauku uveli Amos Tverski i Danijel Kaneman. Oni definišu heuristiku kao mentalne prečice ili zamene koje omogućavaju donošenje brzih odluka. Da bismo razumeli zašto nam je potrebna heuristika za poređenje trajanja, pogledajmo na šta još možemo da se oslonimo. Pošto mozak nema ni pouzdan centralni sat niti direktno senzorno mapiranje trajanja, za razliku od udaljenosti ili visine, moramo koristiti proksi.
Proksi za „trajanje“ je nešto konkretno, ali povezano sa vremenskim sadržajem, na primer „O kome mogu više da pričam?“ Da je prvi video bio prepun akcija, mogli bi mnogo da ispričaju o tome, smatra petogodišnjak. Dok bi se drugi film mogao sažeti jednim glagolom, kao što je „veslati“. Video pun događaja sastojao se od tri epizode, savršen primer priče.
Nasuprot tome, video bez događaja nije imao epizode i priču. U smislu heuristike, razlika se može obuhvatiti heuristikom reprezentativnosti. Video pun događaja imao je više reprezentativnih primera priča od onog bez događaja. Prema tome, oslanjajući se na heuristiku reprezentativnosti, vrtićarci bi osetili da je video snimak duži.
Ako ovaj pojam trajanja pruža dobar proksi za „vreme“, zašto prelazimo na drugi sistem u 7? Istraživači tvrde da je odgovor prelazak na drugu klasu heuristike, naime, heuristiku uzorkovanja. U dobi od 6 do 10 godina, deca uče koncept „apsolutnog vremena“. Svi se oslanjamo na koncept apsolutnog i univerzalnog vremena kada zakazujemo sastanke, organizujemo svoje zadatke i pratimo vremenske okvire.
Sve ove radnje jačaju koncept univerzalnog vremena koje je nezavisno od posmatrača i potpuno u skladu sa Njutnovom klasičnom mehanikom. Počinjemo da razmišljamo o vremenu kao fizičkom entitetu, nezavisnom od događaja koje povezuje, i postajemo svesni da se naš subjektivni doživljaj vremena kao posmatrača može promeniti ili biti predmet iluzija. Najbolje što možemo da uradimo da eliminišemo subjektivnost je da proverimo protok vremena.
Možemo proveriti tok vremena tako što ćemo ga često uzorkovati. Gledajući u satove ili samo gledajući kroz prozor i posmatrajući promet. Što češće proveravamo, procenu dobijamo pouzdaniju. Međutim, naš mozak nije uvek dostupan za praćenje vremena. Kada je naša pažnja zaokupljena drugim zadatkom, onda ovo uzorkovanje apsolutnog vremena može preskočiti cikluse. Nasuprot tome, kada čekate nekoga ko kasni na sastanak, vreme se usporava dok mozak broji sekunde dok se nestrpljenje i iritacija povećavaju.
U svetlu ove heuristike, reprezentativnosti i uzorkovanja, hajde da vidimo kako uzorkujemo apsolutno vreme kada se od nas traži da pogodimo trajanje uzbudljivog i zadivljujućeg videa naspram dosadnog. Kada gledate zadivljujući film, um je potpuno uronjen u priču jer se redosled radnji odvija tako brzo da čovek nema vremena da razmišlja o bilo čemu drugom, poput života, posla ili liste obaveza. Umesto toga, um je otet alternativnom realnošću filmske radnje.
Nasuprot tome, kada gledate dosadan film, čovek će proveriti sat ili razmisliti gde bi još mogao da bude u to vreme, a sve ove smetnje nam omogućavaju da uzorkujemo tok apsolutnog vremena. Otuda, dve vrste heuristika objašnjavaju bizarno prebacivanje sa oko 7 godina i upornu pristrasnost da se dosadni sastanci pojavljuju duže nego što jesu, što ostaje sa nama do kraja života.
Iako je enigma vremena bila i nastaviće da intrigira ljudski um, neophodno je shvatiti da su ovi fundamentalni koncepti, poput vremena i prostora, složeniji nego što možemo odrediti određenim tipovima neurona u mozgu. Da bi se raspravljali o takvim apstraktnim konceptima, potrebno je povezati sve biološke i kognitivne delove. Hoćemo li ikada završiti tu slagalicu? Samo će vreme pokazati.
