Anette Bringedal Houge koristi iskustva iz sopstvenih istraživačkih projekata kako bi razgovarala o etičkim dilemama sa kojima se istraživači suočavaju kada rade na osetljivim temama.
„Kao istraživači, imamo odgovornost za priče koje tražimo, koje se pričaju, analiziraju i prepričavaju. Da li naši opisi ili prikazi nasilja pružaju bolje razumevanje terena, žrtava, nasilnika, dela nasilja, posledica nasilja i njegovog odgovora? Ili samo doprinosi više, i prilično sličnim, opisima nasilja? Senzacionalizmu, gde žrtva postaje lik u nasilnim narativima?“ Anette Bringedal Houge kaže.
Važno je da istraživači nerado doprinose senzacionalizmu nasilja, smatra Houge.
„Kada sam radio na svom doktorskom projektu o seksualnom nasilju u vezi sa sukobom, video sam koliko je u ranoj literaturi o ovoj temi detaljno opisano koliko je brutalno nasilje moglo biti. predmet“, kaže Houge.
Houge trenutno istražuje proizvodnju dokaza u slučajevima silovanja i postdoktorski je istraživač na Odeljenju za interdisciplinarne zdravstvene nauke na Univerzitetu u Oslu.
„Detaljni, senzacionalizovani opisi nasilja doprinose našoj sposobnosti da razumemo i vidimo ljude koji stoje iza nasilja i komplikovane, strukturalne uzroke nasilja. Moramo da vidimo više od monstruoznih zlostavljača i slomljenih žrtava“, kaže Houge.
Danas je došlo do pomeranja sa senzacionalizma nasilja da se istakne ozbiljnost i potreba da se s njim razume, analizira i bavi, do temeljne kritike ovih detaljnih opisa.
„Ova promena — u kojoj je moj doktorski projekat završio — bila je toliko ispravna, važna i neophodna da se klatno možda previše zamahnulo u suprotnom smeru. Sada čitamo članke i knjige o nasilju u sukobu , gde istraživači uopšte ne opisuju nasilje“, kaže Houge. „Ovo je rezultat svesnih izbora i povećane svesti i razumevanja šta rade narativi o nasilju, zlostavljačima i žrtvama. Ali nasilje može biti izuzetno brutalno. Srž nekih oblika nasilja je upravo to što je preterano i brutalno, u svakom Kako da govorimo o nasilju koje je senzacionalno, a da ne doprinosimo senzacionalizmu nasilja?“
U članku „Nasilne ponovne prezentacije: Refleksije o etici ponovnog predstavljanja u istraživanju nasilja“, prvi put objavljenom u Kvalitativnom istraživanju, Houge razmišlja o ovim pitanjima.
Praktična istraživačka etika se odnosi na diskreciju i ravnotežu—Etičke smernice za istraživanje opisuju istraživačke etičke norme, odgovornosti i obaveze, ali mnoge istraživačke etičke prakse odnose se na ravnotežu. Različita razmatranja se odmeravaju jedni protiv drugih, a dileme se rešavaju diskrecijom. U ovakvim situacijama nema definitivnog odgovora šta treba da radimo, kaže Houge.
Houge govori o etičkim dilemama sa kojima se istraživači suočavaju kada rade na osetljivim temama, kao što je seksualno nasilje. Ona deli iskustva iz sopstvenih istraživačkih projekata i situacije koje je doživljavala kao izazovne. I tokom terenskog rada i kada se o rezultatima piše u publikacijama.
„U članku se bavim nekoliko pitanja u okviru istraživačke etike, pitanja na koja nemam nužno odgovore za sebe. To je poziv da razmislimo o etici ponovnog predstavljanja u istraživanju nasilja, kaže Houge. „Nadam se da to takođe doprinosi na literaturu o tome kako razgovaramo o i sa osobama sa ranjivim životnim situacijama i teškim životnim iskustvima u našem istraživanju“.
Tokom svog doktorskog projekta, Houge je dobila priliku da otputuje u Bosnu i Hercegovinu kako bi intervjuisala različite aktere povezane sa projektom međunarodnog krivičnog pravosuđa, 20 godina nakon rata.
„Pročitao sam mnogo tekstova koji kritikuju način na koji zapadni akademici, novinari i aktivisti govore i senzacionalizuju nasilje, a kroz to i ljude koji su doživeli nasilje i ratne zločine u sukobima o kojima pišemo, a koje sami nismo proživeli. Houge kaže. „Kada se ukazala prilika da intervjuišem ljude koji su iskusili sukob u Bosni i Hercegovini shvatili i definisali ulogu krivičnog pravosuđa u odnosu na sukob, to je bila prilika da uključim važne perspektive u svoj projekat.
Nekoliko ispitanika sa kojima je Houge razgovarao u Bosni i Hercegovini doživjelo je torturu i seksualno nasilje tokom rata.
„Mnoge su intervjuisali drugi istraživači proteklih godina, otkako je rat završio, a nekoliko puta je intervjuisano“, kaže Houge.
Nakon intervjua, mnogi učesnici su govorili o sopstvenim, neželjenim iskustvima sa nasiljem. Rekli su da su primetili da od njih nije traženo da opišu nasilje tokom intervjua i zahvalili su Hougeu.
„Oni su objasnili da su akademici često bili više zabrinuti da ih opisuju kao žrtve nasilja, a ne kao građane ili cele osobe. To je ostavilo utisak, ali nasilje koje su preživeli takođe je deo njihovih priča, za koje su želeli da znam“, kaže Houge.
Drugi ispitanici koristili su nasilje kao polaznu tačku da objasne šta je pravda značila, ili bi mogla značiti za njih, 20 godina nakon rata. Na pitanje šta je to pravda, jedan ispitanik je odgovorio detaljno opisujući torturu kojoj je bio podvrgnut. Legao je na pod i pokazao položaje na koje je bio primoran.
„Zabrinuo sam se da je moje pitanje izgubljeno u prevodu i rekao sam da ne mora da opisuje svoja iskustva. Uveravao me je da je razumeo pitanje. Da bi mogao da da odgovor, prvo mu je potrebno da vidimo i znamo koliko je ponižavajuće nasilje kojem je bio izložen“, kaže Houge.
„Završio je intervju rekavši da za njegove patnje nije bilo pravde, a da mu je sistem krivičnog pravosuđa najbliži mogao da mu se približi“, kaže Houge.
„Nasilje je bilo deo njegove priče. Kako da damo istinit opis porekla, uzroka i posledica nasilja i da budemo pažljivi prema žrtvama, a da samo prepričavanje ne bude nasilno?“ ona pita.
Nakon što je članak objavljen, Hougea su kontaktirali norveški i međunarodni istraživači, koji su podelili svoje priče i iskustva o diskreciji i suprotstavljanju etičkim dilemama u svom radu na terenu i prilikom objavljivanja rezultata svojih istraživanja.
Priče su inspirisale udžbenik o primeni diskrecije i praktične istraživačke etike, koji će biti objavljen na jesen 2024. Houge i Anja Emilie Kruse, istraživač u Norveškom centru za studije nasilja i traumatskog stresa (NKVTS), dobili su finansiranje Norveškog udruženja pisaca i prevodilaca non-fiction (NFFO) i Fondacije Fritt Ord za uređivanje i objavljivanje knjige u okviru Scandinavian Universiti Press.
„To će biti norveška ‘knjiga neuspeha’ o etičkoj nelagodi, pogrešnosti istraživača i onome što možemo da naučimo iz nje,“ kaže Houge.
„Knjiga će se zasnivati na greškama koje smo napravili, nelagodi koju smo izazvali i svim nerazjašnjenim ili nerešivim dilemama sa kojima se suočavamo kada radimo istraživanja o osetljivim temama. Ona će okupiti neke od najboljih i najuzbudljivijih kvalitativnih istraživača u zemlji“, zaključuje ona.
