Objavljena danas u časopisu Environmental Research Letters, nova studija istražuje transparentnost i sledljivost lanaca snabdevanja kakaom u Obali Slonovače, najvećem svetskom proizvođaču kakaoa. Rezultati pokazuju da se manje od 45% kakaoa iz Obale Slonovače može pratiti do prvog kupca. Preostalih 55% ne može, bilo zato što ga indirektno nabavljaju trgovci od posrednika ili ga izvoze trgovci koji ne otkrivaju informacije o svojim dobavljačima.
U Obali Slonovače, kakao čini više od jedne trećine nacionalnog izvoznog prihoda. Međutim, ova industrija izaziva krčenje šuma zbog slabe primene propisa o korišćenju zemljišta, između ostalih faktora. Obala Slonovače je izgubila 80% svog šumskog pokrivača u poslednjih 60 godina. Studija pokazuje da je u periodu od 2000. do 2019. skoro polovina krčenja i degradacije šuma u zemlji bila posledica kakaa, zamenjujući svake godine površinu veću od Njujorka.
Kao odgovor na pritisak javnosti, većina kompanija za proizvodnju čokolade uložila je nešto u pronalaženje porekla svojih zaliha kakaa, obavezujući se na politiku nulte deforestacije. Međutim, uspeh ovih inicijativa je veoma ograničen. Često dolazi do raspada zapisa između proizvodnje kakaoa i njegovog transporta. Ovo otežava procenu odakle kompanije nabavljaju kakao i kakav napredak postižu ka obećanjima o nultom krčenju šuma.
Sesil Renije, vodeći autor studije, kaže: „Kako se Uskrs približava, najveći svetski potrošač čokolade, Evropska unija, bliži se vrhuncu sezone čokolade. To je jedno od najprometnijih perioda u godini za industriju čokolade, koja sve više prodaje svoje proizvode potrošačima kao ‘etičke’ ili ‘održive’. Ali s obzirom na izuzetno ograničeno praćenje u industriji, potrošačima se ne pokazuje potpuna slika o tome odakle dolazi njihova čokolada i ozbiljna pitanja održivosti koja su povezana s njom.“
Predvođena istraživačima sa Instituta za Zemlju i život u UCLouvain-u u Belgiji, nova studija pokazuje da se visoke stope neutvrđenog izvora kakaoa mogu naći duž granice sa Liberijom, gde su šume ugrožene ekspanzijom kakaa iz Obale Slonovače. U ovim regionima, 80–100% izvezenog kakaoa se ne može pratiti do prvog kupca — a kamoli do farme porekla. Ovo nije u skladu sa predstojećim zahtevima u okviru zakonodavstva EU o dužnoj pažnji, prikrivajući rizike održivosti koji su povezani sa proizvodima od kakaoa.
Kao deo inicijative Trase, istraživački tim je koristio javno dostupne skupove podataka za izvoz kakaa Obale Slonovače u 2019. i korišćenje zemljišta kako bi povezao proizvodnju kakaa i sa njim povezano krčenje šuma sa određenim kompanijama i tržištima. Studija je jedna od prvih koja je podigla neprozirnost oko sektora kakaa u zapadnoj Africi, pokazujući da je moguće pratiti barem deo izvoza kakaoa i pripisati uticaje kao što je krčenje šuma određenim trgovcima i zemljama uvoznicama.
„Nedostatak transparentnosti i sledljivosti unutar industrije znači da ovo krčenje šuma ostaje nekontrolisano i neuračunato. Čak i trgovci koji otkriju svoje zadruge za snabdevanje mogu u velikoj meri da ojačaju svoj nivo transparentnosti: otkriveni podaci su nepotpuni, nepravilni, nestandardizovani ili nikada nisu ažurirani“, kaže Renier.
„Iznad svega, kompanije moraju ići dalje od sledljivosti sopstvenih lanaca snabdevanja. Potrebna su mnogo veća sredstva za sprovođenje politike korišćenja zemljišta i inicijativa za pejzaž. Zajedno sa transparentnim nacionalnim sistemima sledljivosti i robusnim praćenjem krčenja šuma, ovo bi obezbedilo efikasno očuvanje šuma i postiglo istinska održivost u lancu snabdevanja kakaom.“
