Uprkos nekim rezultatima, autori analize smatraju da je, ukupno gledano, malo postignuto kada je reč o orginalna četiri cilja Berlinskog procesa.
Ciljevi Procesa su rešavanje otvorenih bilateralnih i unutrašnjih problema zemalja Zapadnog Balkana, pomirenje unutar i izmedju društava u regionu, unapredjenje regionalne ekonomske saradnje i stvaranje osnove za održivi rast. Članstvo u EU nije ekspilicitni cilj Berlinskog procesa.
U analizi „Berlinski proces za Zapadni Balkan: Četiri preporuke za postizanje napretka“ navodi se da nije bilo velikog napretka kod otvorenih bilateralnih pitanja, što se najbolje vidi po odnosima Srbije i Kosova punim tenzija.
Napretka nema ni kod pomirenja i, smatraju neki stručnjaci, društva na Zapadnom Balkanu su polarizovanija nego ikad.
Takođe je regionalna ekonomska saradnja još ograničena a osnovu za održivi rast teško je postaviti jer je socijalna nejednakost u regionu još velika i jer se emigracija često smatra jedinim načinom da mladi žive dostojanstveno.
Ni kod dekarbonizacije u regionu se ne vidi napredak a situacija u toj oblasti, očekuje se, samo će se pogoršati u bližoj budućnosti zbog rasta troškova života i energetske krize.
Autori analize Branimir Jovanović i Mario Holcner (Holzner) kažu da postoje četiri očigledna razloga zbog kojih Berlinski proces nije uspeo da postigne veći napredak, od kojih je prvi to što su zemlje Zapadnog Balkana uvek gledale na taj proces kao na lošu zamenu za proširenje.
Proces je pokrenut 2014, nakon što je tadašnji predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker objavio da narednih pet godina neće biti proširenja EU. Inicirala ga je Nemačka kao platformu za saradnju na visokom nivou između Albanije, BiH, Kosova, Severne Makedonije, Crne Gore i Srbije i, s druge strane, nekih članica EU.
Mada to nikada nije zvanično rečeno, činjenica da je Berlinski proces pokrenut posle Junkerove izjave neminovno nameće utisak da je to, na neki način, „utešna nagrada“ za region.
Pored toga, zemlje Zapadnog Balkana uvek su doživljavale Berlinski proces kao nešto nametnuto spolja regionu i istovremeno sa polovičnim ambicijama.
Kako se pojašnjava, ideja nikada nije bila popularna „na terenu“, javnost je imala utisak da je Proces paternalistički projekat kojim dominiraju iz inostranstva i samo ime Berlinski proces simbolično je ukazivalo da se proces „gura“ od strane ili za račun Berlina a ne Balkana.
Zatim, Berlinski proces je ignorisao neke od naznačajnijih ekonomskih i socijalnih problema u regionu lošu infrastrukturu, nedostatak javnih investicija, siromaštvo i socijalnu nejednakost, nedovoljnu javnu potrošnju za obrazovanje, zdravstvo…
Na kraju, lokalni političari imali su samo nekoliko političkih podsticaja za napredovanje projekta Berlinskog procesa. Gledano sa ekonomske strane, potencijalne koristi od unapredjenja regionalne saradnje na Zapadnom Balkanu su ograničene i ukupan BDP regiona je manji od polovine BDP Češke ili oko 3,0 odsto nemačkog BDP.
Sa strane politike, slika je ista i rešavanje otvorenih pitanje sa susedima teško da će doneti dodatne glasove u zemljama Zapadnog Balkana. Kao primer se navodi da je rešavanje spora Severne Makedonije i Grčke skupo koštalo političare na Balkanu Siriza je izgubila na parlamentarnim izborima u Grčkoj a podrška makedonskim socijaldemokratama znatno je oslabila.
Dalje se navodi da sve navedeno ne znači da je Berlinski proces beskoristan i da ga treba odbaciti, već da treba ukloniti postojeće slabosti i razviti izmenjenu verziju projekta.
Prva značajna promena treba da bude zvanično postavljanje podrške i ubrzavanja pristupanja Zapadnog Balkana EU za prvi i najvažniji cilj tog procesa. U suprotnom će se Proces i dalje doživljavati kao „jeftina zamena“ za članstvo u EU.
Zatim, promene treba da idu u pravcu da se Berlinski proces fokusira ne samo na aktere sa Zapadnog Balkana, već i one iz EU. Naime, razlog za spor i nezadovoljavajući napredak regiona na putu u EU ne leži samo na Balkanu i Berlinski proces treba da se usmeri na povećanje saglasnosti oko proširenje medju članicama i uklanjanja prepreka s te strane.
S druge strane, navodi se, Nemačka i Francuska kao vodeće zemlje EU treba da iskoriste svoju „političku težinu“ u koordinisanoj proceduri da postave konkretne prekretnice za pristupanje Zapadnog Balkana EU, i s druge strane, obezbede odgovarajuća finansijska sredstva za veliki podsticaj infrastrukturnim ulaganjima u regionu.
Takodje, važno je da članice EU shvate da je i u njihovom interesu da razreše ekonomsku i političku „crnu rupu“ u središtu evropskog kontineta. Posebno države EU koje su susedi zemalja Zapadnog Balkana treba da iskoriste priliku da podržavajući region unaprede svoju ekonomsku i političku situaciju.
Treća potrebna promena odnosi se na ideju da Berlinski proces treba da obezbedi veću finansijsku podršku regionu radi unapređenja ekonomskog razvoja i smanjenja socijalne nejednakosti. Autori analize smatraju da bi najbolji način za dostizanje tog cilja bila potpuna integracija zemalja Zapadnog Balkana u budžet EU pre punog pristupanja, čime bi se sredstva EU za region uvećala dva ili tri puta.
Pored toga, potrebno je i pridobijanje lokalnih aktera za Berlinski proces, što bi moglo da bude teško, s obzirom na to da Proces postoji već godinama. Ukazuje se na regionalnu saradnju Otvoreni Balkan i navodi da bi Berlinski proces trebalo da barem podrži tu inicijativu i sa njom saradjuje.
Takodje su potrebna poboljšanja u komunikaciji kako bi se uklonila paternalistička percepcija Balkanskog procesa u javnosti a jedna od mogućnosti je da se proces ponovo pokrene pod novim imenom.
Konačno, s obzirom na rat u Ukrajini, aktivnosti Rusije i Kine, i u manjem obimu Turske i zemalja Persijskog zaliva na Zapadnom Balkanu treba da budu „poziv za budjenje“ evropskih političara. Evropljani, kako se navodi, treba brzo da nadju političko rešenje za političke probleme u regionu da bi sprečili strane sile da se uspostave u centru Evrope.
