Saturnova zimska zemlja čuda u orbiti, Enceladus, mogla bi da se nađe usred relativnog suvog perioda, prema novim merama za debljinu njegovih snežnih nanosa od strane tima istraživača iz celog SAD.
Proračuni zasnovani na veličinama niza udubljenja zvanih tektonski lanci jama sugerišu da bi naslage čestica leda koje ispadaju iz polarnih gejzira na nekim mestima mogle biti duboke do 700 metara (oko 2.300 stopa), nešto što trenutne erupcije ne mogu da objasne.
Nalazi bi mogli značiti da je zaleđeni Mesec imao daleko aktivnije trenutke u svojoj prošlosti, prema novoj studiji koju je predvodila prva autorka i naučnica fizičar Emili Martin iz Nacionalnog muzeja vazduhoplovstva i svemira.
Iako ima samo 500 kilometara (nešto više od 300 milja) u prečniku, Enceladus je svetlucavi dragulj u Saturnovoj zamrznutoj kruni. Ne samo da je Mesec prekriven visoko reflektujućom ljuskom leda, on krije dubok, tečni okean slane vode koji samo moli da bude istražen u potrazi za znakovima života.
Zahvaljujući redovnom potezanju konopa između Saturna i udaljenijeg meseca Dione, Enceladusova smrznuta školjka redovno se masira plimnim silama, do tačke da se u tanjim delovima kore pored južnog pola meseca formiraju pukotine.
Tečna voda pod pritiskom probija se u ove pukotine, gde se širi i isparava, izbijajući u nadzvučnu mećavu naglo smrznutih čestica u skorom vakuumu.
Deo ovog smrznutog okeanskog spreja pada u orbitu oko Saturna, doprinoseći njegovim slavnim prstenovima. Teže čestice padaju nazad na površinu Meseca, gomilajući se u nanose onoga što planetarni naučnici klasifikuju kao oblik regolita.
Američki istraživači su 2017. objavili slike visoke rezolucije iz misije Cassini sa detaljima za šta su tvrdili da su geološke formacije koje se nazivaju lanci jama koji se nalaze na površini Enceladusa.
Na drugim planetarnim telima, uključujući Zemlju, ove strukture nalik kraterima mogu se formirati kada površinski materijal iznenada potone u prazninu, kao što su cevi lave ili kraški pećinski sistemi.
Isključujući izvor uticaja i niz drugih geoloških aktivnosti, planetarni naučnici su zaključili da su kružne i eliptične jame – neke do kilometar u prečniku – nastale dok su se pukotine u kori ispod labavih nanosa regolita proširile i proširile.
Pogodno, širina i dubina samih jama mogu istraživačima reći nešto o svojstvima i formiranju regolita koji se raspada u njih, uključujući i približnu njegovu debljinu.
Primenjene na kratere na Enceladu, formule su otkrile debljinu snega u proseku oko 250 metara, sa nekim dubinama i do oko 700 metara.
Uzimajući u obzir brzinu kojom bi perjanice ledene okeanske vode mogle da isporuče odgovarajuću količinu snega, jedan od načina na koji bi Enceladus mogao da nanese dovoljno snega u poslednjih nekoliko milijardi godina potencijalnog postojanja Meseca bio bi da su nanosi bili jednako pahuljasti i što je moguće porozniji.
Iako nije potpuno isključeno, verovatnije je da sneg sadrži mešavinu gustine i poroznosti, što je navelo istraživače da sugerišu da je stopa snežnih padavina povremeno bila mnogo veća u prošlosti.
To znači da su gejziri u jednom trenutku mogli pozitivno urlati, ili je bilo dodatnih perja koje su izbacivale smrznutu vodenu paru u istoriji Encelada. Ako ne oboje.
Znati koliko je gusta i pahuljasta mesečeva snega na kritičnim lokacijama bilo bi od vitalnog značaja za sletanje sonde na njegovu površinu u budućnosti.
U međuvremenu, bolje razumevanje kako je kriovulkanska aktivnost evoluirala na Enceladu daje nam nove uvide u jedno od najfascinantnijih tela Sunčevog sistema.
