Nedavni rad objavljen u Journal of Physiology produbio je argumente za efekte vežbanja na podsticanje mladosti na starenje organizama, nadovezujući se na prethodni rad obavljen sa laboratorijskim miševima koji se bliži kraju svog prirodnog životnog veka koji su imali pristup ponderisanom točku za vežbanje.
Gusto detaljan rad, „Molekularni potpis koji definiše adaptaciju vežbanja sa starenjem i in vivo delimično reprogramiranje u skeletnim mišićima“, navodi ogromnih 16 koautora, od kojih je šest povezanih sa U of A. Autor koji odgovara je Kevin Murach, docent na Odseku za zdravlje, ljudske performanse i rekreaciju Univerziteta A, a prvi autor je Ronald G. Jones III, dr. student u Murahovoj Laboratoriji za regulaciju molekularne mišićne mase.
Za ovaj rad, istraživači su uporedili ostarele miševe koji su imali pristup ponderisanom točku za vežbanje sa miševima koji su bili podvrgnuti epigenetskom reprogramiranju putem ekspresije Iamanaka faktora.
Faktori Iamanake su četiri faktora transkripcije proteina (identifikovani kao Oct3/4, Sok2, Klf4 i c-Mic, često skraćeno na OKSM) koji mogu da vrate visoko određene ćelije (kao što je ćelija kože) nazad u matičnu ćeliju, što je mlađa i prilagodljivija država. Nobelova nagrada za fiziologiju i medicinu dodeljena je dr Šinja Jamanaki za ovo otkriće 2012. U ispravnim dozama, izazivanje faktora Jamanake u celom telu kod glodara može da ublaži obeležja starenja oponašajući prilagodljivost koja je uobičajena za mlađe ćelije.
Od četiri faktora, Mic se indukuje vežbanjem skeletnih mišića. Mic može poslužiti kao prirodno indukovani stimulus reprogramiranja u mišićima, što ga čini korisnom tačkom poređenja između ćelija koje su reprogramirane preko prekomerne ekspresije Iamanaka faktora i ćelija koje su reprogramirane kroz vežbanje – „reprogramiranje“ u poslednjem slučaju odražava kako stimulans iz sredine može promeniti dostupnost i ekspresiju gena.
Istraživači su uporedili skeletne mišiće miševa kojima je bilo dozvoljeno da vežbaju kasno u životu sa skeletnim mišićima miševa koji su prekomerno eksprimirali OKSM u svojim mišićima, kao i sa genetski modifikovanim miševima ograničenim na prekomernu ekspresiju samo Mic u njihovim mišićima.
Na kraju, tim je utvrdio da vežba promoviše molekularni profil u skladu sa epigenetskim delimičnim programiranjem. Odnosno, vežba može da oponaša aspekte molekularnog profila mišića koji su bili izloženi faktorima Jamanake (na taj način pokazujući molekularne karakteristike mlađih ćelija). Ovaj blagotvorni efekat vežbanja se delimično može pripisati specifičnom delovanju Mic-a u mišićima.
Iako bi bilo lako pretpostaviti da bismo jednog dana mogli da manipulišemo Mic-om u mišićima da bismo postigli efekte vežbanja, poštedeći nas tako stvarnog napornog rada, Murach upozorava da bi to bio pogrešan zaključak.
Prvo, Mic nikada ne bi mogao da replicira sve nizvodne efekte koje vežba ima na celo telo. Takođe je uzrok tumora i karcinoma, tako da postoje inherentne opasnosti za manipulisanje njegovom ekspresijom. Umesto toga, Murach misli da bi se manipulacija Mic-om najbolje koristila kao eksperimentalna strategija da bi se razumelo kako vratiti adaptaciju vežbanja na stare mišiće koji pokazuju opadajuću reakciju.
Možda bi to takođe moglo biti sredstvo za pojačavanje odgovora na vežbu astronauta u nultoj gravitaciji ili ljudi koji su vezani za odmor u krevetu koji imaju samo ograničen kapacitet za vežbanje. Mic ima mnogo efekata, i dobrih i loših, tako da bi definisanje korisnih moglo dovesti do bezbedne terapije koja bi mogla biti efikasna za ljude u budućnosti.
Murach vidi njihovo istraživanje kao dalju validaciju vežbanja kao polipilule. „Vežbanje je najmoćniji lek koji imamo“, kaže on, i treba ga smatrati tretmanom koji poboljšava zdravlje – i potencijalno produžava život – zajedno sa lekovima i zdravom ishranom.