Bolje upravljanje đubrivima bogatim azotom putem naizmeničnih useva, optimizacije upotrebe i drugih mera može doneti ogromne koristi za životnu sredinu i zdravlje, ali istovremeno mora da podstakne proizvodnju hrane, upozorili su istraživači u sredu.
Smanjenje zagađenja azotom iz globalnih obradivih površina je „veliki izazov“, rekla je grupa međunarodnih istraživača u studiji u Nature u kojoj je navedeno desetak hitno potrebnih reformi.
Intenzivna upotreba hemijskih đubriva pomogla je da podstakne četvorostruku ekspanziju ljudske populacije tokom prošlog veka i biće ključna za ishranu 10 milijardi ljudi do 2050. godine.
Ali veliki usevi onoga što se nekada zvalo Zelena revolucija koštali su strašnu cenu.
Danas više od polovine azota iz đubriva prodire u vazduh i vodu, što dovodi do smrtonosnog zagađenja, zakiseljavanja zemljišta, klimatskih promena, oštećenja ozona i gubitka biodiverziteta.
„S obzirom na višestruke uticaje reaktivnog azota na zdravlje, klimu i životnu sredinu, on mora biti smanjen u svim medijumima kao što su vazduh i voda“, rekao je za AFP glavni autor Baojing Gu, profesor na Univerzitetu Džeđiang.
Koristi od dosadašnjeg rada nadmašuju troškove, dodao je on.
Svet je prirodno preplavljen azotom, koji je ključan za opstanak celog života na Zemlji, posebno biljaka.
Skoro 80 procenata Zemljine atmosfere je azot, iako u gasovitom obliku (N 2 ) od male direktne upotrebe za većinu organizama.
Dostupan je biljkama kada ga mikrobi koji žive u biljkama ili zemljištu pretvore u amonijak putem biološke fiksacije azota.
Ovaj proces svake godine odvodi oko 200 miliona metričkih tona azota u tlo i okeane.
Različiti oblici elementa se na kraju transformišu i pronalaze svoj put nazad u atmosferu uz pomoć bakterija, posebno u močvarama, nakon ispiranja u okeane ili spaljivanja.
Ali ovaj prirodni „ciklus azota“ je bio masovno neuravnotežen upotrebom oko 120 miliona tona hemijskog đubriva svake godine, prema studiji.
Manje od polovine tog unosa zapravo apsorbuju biljke, dok ostatak prodire u životnu sredinu i izaziva konstelaciju problema.
Istraživači predvođeni Guom analizirali su preko 1.500 terenskih posmatranja sa obradivih površina širom sveta i identifikovali 11 ključnih mera za smanjenje gubitaka azota uz istovremeno povećanje prinosa useva.
Jedna takva metoda je plodoreda gde se na istoj parceli sade različite kulture, čime se optimizuje protok hranljivih materija u tlu.
Koristi od smanjenja poljoprivrednog zagađenja azotom su oko 25 puta veće od troškova implementacije od oko 34 milijarde dolara, otkrili su.
Za Kinu i Indiju – čije ekstenzivna i intenzivna upotreba đubriva ih čini najvećim zagađivačima azota – taj trošak bi bio oko 5, odnosno 3 milijarde dolara.
Skoro pola triliona dolara izbegnutih troškova raspoređeno je na smanjene prevremene smrti od zagađenja vazduha, manje štete po usluge ekosistema i povećane prinose useva.
Ali predložena mera bi mogla imati negativan uticaj na borbu protiv klimatskih promena.
„U suštini, uticaj upravljanja azotom na klimatske promene je neutralan ili blago oštećuje klimu zbog smanjenja sekvestracije ugljenika u ekosistemima“, rekao je Gu za AFP.
Čak i sa ogromnim prednostima, napredno upravljanje azotom ima početne troškove koji bi bili van domašaja mnogih malih farmera bez podrške jake vladine politike.
Kreditni sistem za azot, na primer, mogao bi da subvencioniše farmere koji usvajaju napredne tehnike upravljanja azotom, izvlačeći iz ekonomske koristi smanjenog zagađenja azotom i povećane ponude hrane.
Da bi se pokrenuo ovaj vrli krug, finansijski budžet bi se mogao obezbediti oporezivanjem potrošača hrane ili preduzeća koja koriste poljoprivredu za komercijalnu proizvodnju hrane, ili oporezom zagađujućih aktivnosti i proizvoda.
