Nova studija koju je sproveo tim paleontologa i vazduhoplovnih inženjera simulirala je rep dinosaurusa, a sve da bi se videlo da li sauropodi dugog vrata mogu da šibaju svoje dodatke brže od brzine zvuka – dovoljno brzo da proizvedu mali, supersonični bum.
Prethodno istraživanje je sugerisalo da bi dinosi mogli, ako bi im repovi imali strukturu nalik biču koja bi dodavala dužinu. Da je to istina, ovi dinosaurusi biljojedi možda bi koristili svoje repove da se brane od predatora ili radoznalih suseda.
Ali drugi paleontolozi nisu bili tako sigurni.
Pokrenute su mnoge teorije o tome zašto diplodocidni dinosaurusi, grupa sauropoda koja uključuje Brontosaurus, imaju tako duge, vitke repove.
Mogli bi biti odbrambeno oružje, naravno. Ali diplodocidi su možda koristili rep da prave buku, da uravnoteže svoje dugačke vratove, da podignu zemlju oko sebe ili kao „treću nogu“ da ih stabilizuju poput kengura koji se uzgaja.
Među porodicom diplodocida su neka od najdužih stvorenja koja su ikada hodala Zemljom, tako da nije ni čudo da su njihovi oblici tela kuriozitet, kako za inženjere tako i za paleontologe.
Do sada nije pronađen potpuni rep diplodocida, tako da su istraživači koji stoje iza ove najnovije studije, predvođeni paleontologom Simone Konti sa Univerziteta NOVA u blizini Lisabona, u Portugalu, sastavili ono što je poznato od pet fosilizovanih diplodocidnih dinosaurusa.
Svojim modelima dodali su materijalne osobine mekih tkiva kao što su koža, tetive i ligamenti – pored modeliranja 80-ak pršljenova (kosti) koje diplodocidi imaju samo u repu. Ljudi, za poređenje, imaju samo 33 od vrha do repa.
Unutrašnja morfologija mekog tkiva repova sauropoda je još uvek velika nepoznanica jer su u fosilnom zapisu sačuvani samo otisci kože i kosti.
Dakle, Conti i kolege su zaključili sastav mekog tkiva repa na osnovu strukture kostiju. Takođe su procenili debljinu kože na osnovu krokodilske kože, modelirajući mehaničko naprezanje koje ova meka tkiva mogu da izdrže dok se rep vitla napred-nazad.
U kompjuterskim modelima, ogroman dodatak pričvršćen za nepomično postolje kuka težio je 1.446 kilograma (3.187 funti) i bio je dugačak 12 metara (40 stopa).
Zvuči snažno – ali samo do neke tačke. Koža je složen organ sa navojima kolagenskih vlakana koja joj daju elastičnost, ali postaje „skoro potpuno krta“ kada je izložena velikom naprezanju, objašnjavaju Konti i kolege u svom radu.
Simulirajući mehanička svojstva mekih tkiva i rotaciono kretanje repa, otkrili su da su diplodocidni repovi „tvrđi nego što se ranije mislilo, sa važnom ulogom koju igraju tetive i muskulatura kako bi se izbeglo dezartkulisanje pršljenova kada se rep pokrene. “
Ali simulirani rep nije razbio zvučnu barijeru zbog trenja repnih mišića i pršljenova i aerodinamičkog otpora. A da jeste, puklo bi.
Na svom vrhu, rep se kretao brzinom od oko 30 metara u sekundi ili 100 kilometara na sat, 10 puta sporije od brzine zvuka (340 metara u sekundi) i nedovoljno brzo da stvori nadzvučni udar.
Tanak rep nalik biču nije mogao da izdrži stres kretanja brzinom zvuka, a da se rep ne slomi, bez obzira da li se sastoji od pletenih keratinskih filamenata, poput drugih taksona dinosaurusa, tri segmenta od kože i keratina ili mesnata masa nalik mlatilici.
„Čak i ako bi kuk u velikoj meri povećao kretanje repa, naša procena otpora mekog tkiva ne bi podržala nadzvučno kretanje repova dinosaurusa“, pišu Konti i njegove kolege.
Međutim, kako istraživači ističu, to ne isključuje mogućnost da su diplodocidi koristili repove za odbrambene udarce ili se uključili u borbu unutar vrste.
Conti and co. izračunao je silu udara vrha repa koji putuje brzinom od oko 30 metara u sekundi i otkrio da bi bio ekvivalentan pritisku koji primenjuje loptica za golf koja putuje brzinom od 315 kilometara na sat.
Supersonični bum ili ne, to mora da boli.
„Takav pritisak ne bi mogao da slomi kosti ili razdere kožu, ali bi zadao razuman udarac“, pišu Konti i njegove kolege.
