Od Francuske do Indonezije i Australije, drevni život je naslikan preko zidova zamračenih pećina, naizgled nepomičnih silueta u zemljanim bojama koje odjekuju u ranijem vremenu.
Ali poslednjih godina, arheolozi su zamišljali kako su ove jednostavne slike mogle uhvatiti pokretne scene na načine koje smo možda prevideli. Animacija, čini se, ima svoje korene u drevnim umetničkim delima.
Ranije ove godine, serija kamenih gravura čudnih životinja sa spojenim telima ponovo je podstakla spekulacije o najranijim oblicima animacije. Koristeći 3D modele i softver za virtuelnu stvarnost da ožive drevne gravirane, tim arheologa je tvrdio da su umetnička dela u kamenu mogla biti dinamički prikazi životinja u pokretu ako se posmatraju u svetlosti vatre.
Iako su možda daleko od hiperrealne animacije koja nas danas zabavlja, ova praistorijska umetnička dela izazivaju strahopoštovanje – u tome što je duboka naša ljudska želja da razumemo, predstavimo i rekreiramo pokret.
Još jedan primer ležao je vekovima prekriven pepelom i prašinom u Šahr-e Sukhtehu, arheološkom nalazištu na jugoistoku Irana poznatom kao „Spaljeni grad“. Ovde su istraživači pronašli skroman pehar sa izgorelim crvenim skicama koze koja skače koja oživljava kada se vaza okreće – slično modernom zoetropu iz 19. veka.
Na pet uzastopnih slika, rogata koza skače da pojede lišće drveta koje bi moglo predstavljati asirsko drvo života. Ali arheolozi su prepoznali crteže kao niz slika tek godinama nakon što je vaza otkopana 1967.
Datiranje sugeriše da je glinena vaza, koja je trenutno izložena u Nacionalnom muzeju Irana, stara oko 5.200 godina, a neki tvrde da bi to mogao biti jedan od najstarijih primera animacije. Iako bi to moglo biti sporno, u najmanju ruku persijski grnčari su savladavali rane koncepte animacije i postojanosti vizije mnogo pre nego što su pronalazači iz 19. veka spojili dva i dva.
„Ovo sugeriše da su ljudi hiljadama godina bili fascinirani kretanjem životinja i da su ulagali energiju u pokušaje da snime niz uzastopnih slika“, kaže Leila Honari, persijska animatorka i proučavalac umetnosti na Univerzitetu Grifit u Australiji. u časopisu Studije animacije 2018.
Kako paleolitski istraživač i režiser Mark Azema opisuje u radu iz 2015. godine, postoji – ako zastanemo da pogledamo izbliza – mnogo više primera paleolitskih umetnika koji udahnjuju život svojim umetničkim delima.
Prostrane, slikovite i često haotične narativne scene hvatale su pokret sa ponovljenim sekvencama. Na primer, Grand Panneau Salle du Fond, scena za lov dužine preko 10 metara (33 stope) koja se nalazi unutar pećine Chauvet u Francuskoj, puna je konja i bizona i sadrži pećinske lavove koji se ponovo pojavljuju da jure svoj plen. zid. Datovana je na oko 32.000 godina.
U Indoneziji, nekih 12.000 godina ranije, ljudi na ostrvu Sulavesi slikali su panoramske scene koje se protežu preko krečnjačkih zidova i prikazuju natprirodna bića koja se svađaju sa bizonima – u onome što se smatra najstarijom pričom ikada pronađenom.
Iako su ovi narativni prikazi veličanstveni, Honari piše da „pehar Spaljenog grada ukazuje na znanje njegovog tvorca u zamišljanju serije slika kao sekvence pokreta“.
„Drevni grnčar je stvorio ‘ključne okvire’ koji sadrže vrlo osnovni nivo sada već klasičnih principa animacije kao što su gnječenje i rastezanje, predviđanje, pa čak i tajming i razmak“ da bi napravio vazu koja „mora biti rezultat godina i godina suđenja eksperimenti sa greškom“, dodaje Honari.
Skice podeljenih pokreta su takođe odavno korišćene za snimanje pokretnih delova tela. Ova umetnička dela, poput bakropisa u kamenu, opisana ranije ove godine, preklapaju životinjske forme za koje se u početku čini da imaju jednu previše glava ili više nogu nego inače.
Ali, kako objašnjava Azema, ovi praistorijski crteži prikazuju životinje kako galopiraju, zabacuju glavu ili mašu repom s jedne na drugu stranu – slično sekvencama koje se vide u flipbookovima. Ponekad jedva skicirane konturne linije oko glave ili nogu takođe prenose osećaj kretanja.
„Osmonožni bizon nacrtan u Alcove des Lions u pećini Chauvet dokazuje da je pokret podeljene akcije superponiranjem već korišćen iz Orinjakovog [perioda]“ od pre nekih 35.000 godina, piše Azema. „Ova grafička iluzija postiže svoj puni uticaj kada se svetlost lampe za podmazivanje ili baklje pomera duž zida od stene.
Pronađeni su i drevni koštani diskovi i dvostrane ploče sa slikama životinja u podeljenom pokretu i verovatno su korišćeni za stvaranje zabavnih ili simboličnih vizuelnih iluzija.
Ali bez obzira na formu ili starost ovih umetničkih dela, oni i dalje pričaju priču, koju možemo sastaviti samo na daljinu. Animacije ili ne, još uvek se možemo diviti drevnim pećinskim slikama koje prenose posmatrače u druge svetove mnogo pre našeg vremena i preorijentišu naše razumevanje šta znači biti čovek.
