Invazivne vrste imaju ozloglašenu sposobnost da se brzo šire kroz nepripremljene ekosisteme, praveći pustoš na svom putu.
Azijski stršljen (Vespa velutina), nije izuzetak, koji proširuje svoje stanište za više od 80 kilometara godišnje dok lovi medonosne pčele, muhe lebdećice i druge insekte.
Pre skoro 20 godina pojavili su se u Evropi, na kraju su preskočili kanal gde su primećeni na tlu Velike Britanije 2016.
Genetska analiza je sada otkrila da je njihova brza i rasprostranjena zaraza širom zapada verovatno bila rezultat samo jedne ose koja je skočila u Francusku iz Kine 2004. godine.
„Naše istraživanje je otkrilo izuzetan potencijal za širenje populacije eusocijalnih insekata u napadnutim oblastima, čak i kada je originalna genetska raznolikost izuzetno niska“, kaže ekolog sa Univerziteta Koledž u Korku Sajmon Harison.
Zoolog sa Univerziteta u Korku Ajlin Dilan i tim analizirali su tri gena od prvog zabeleženog dolaska azijskog stršljena u Irsku u aprilu 2021. i uporedili ih sa sekvencama osa pronađenim širom kontinentalne Evrope. Svi geni su bili mitohondrijski geni, koji se prenose po ženskoj liniji.
„Raniji rad je pokazao da azijski stršljeni u Evropi očigledno dele istu genetsku lozu, na osnovu studija jednog gena. Napravili smo ovo korak dalje i pogledali dva dodatna gena koja bi bila osetljivija u otkrivanju varijacija unutar invazivne populacije, “ objašnjava Dilan.
Rezultati su pokazali da je linija majčinih osa pronađena u Dablinu ista viđena širom Evrope.
„Naši rezultati, zajedno sa rezultatima drugih grupa, sugerišu da cela populacija V. velutina u Evropi, koja sada potencijalno broji više miliona jedinki, potiče od jedne sparene matice koja je stigla iz Kine pre nekih 15–20 godina“, piše tim u svom radu.
U svojoj matičnoj jugoistočnoj Aziji azijski stršljen lovi azijske pčele koje imaju složen sistem upozorenja i odbrane od plena. Oni će napadati osu u napadu u klupko pčela, pregrevajući je na smrt. Nažalost, evropskim pčelama nedostaje ova odbrambena ponašanja, što ih čini lakim metama za ose, što dovodi do zabrinutosti za usluge oprašivanja širom kontinenta.
Dok azijske ose imaju gadan ubod na koji neki ljudi mogu imati alergijske reakcije, na sreću nisu agresivne prema ljudima, za razliku od evropske ose.
Veoma nizak genetski diverzitet unutar evropske populacije V. velutina mogao bi da pruži potencijal za biološku kontrolu, primećuju Dilan i njegove kolege.
Nažalost, upozoravaju i istraživači, „klimatske promene će verovatno povećati pretnju uspešne invazije u budućnosti, tako da se mora održavati budnost protiv ove vrste“.
