Naučnici su otkrili markere Alchajmerove bolesti u mozgu tri različite vrste delfina pronađenih mrtvih, nasukanih na kopnu.
Dokazi o masovnom nasukavanju kitova postoje još pre naše zabeležene istorije, ali zašto se delfini i kitovi kupaju u grupama je trajna misterija.
Iako je pronađena direktna veza između pomorskog sonara i nekih kljunastih kitova, a neke pojedinačne životinje nanesene na obalu su očigledno bile loše, neke sa stomakom punim plastičnog otpada, većina masovnih nasukavanja daje malo ili nimalo tragova.
Zubati kitovi (Odontocetes) dele brojne osobine sa ljudima, uključujući (u najmanje pet vrsta za koje znamo) menopauzu. Njihova sposobnost da žive duže od svojih reproduktivnih godina znači da imaju potencijal da budu i podložni bolestima sa kasnim početkom.
Alchajmerova bolest je najčešći uzrok invaliditeta kod starijih ljudi, koji postepeno narušava pamćenje, učenje i komunikaciju. Sada se čini da slična nevolja može uticati i na naše rođake sisara koji žive u vodi.
„Uvek sam bio zainteresovan da odgovorim na pitanje: da li samo ljudi obolevaju od demencije? kaže neurobiolog Frank Gunn-Moore sa Univerziteta St Andrevs u Škotskoj.
„Naši nalazi odgovaraju na ovo pitanje jer pokazuju da se potencijalna patologija povezana sa demencijom zaista ne vidi samo kod pacijenata.“
Biolog sa Univerziteta u Lajdenu, Marisa Vaher i kolege, pregledali su mozgove 22 nasukana delfina kako bi potražili biohemijske markere prisutne kod ljudi sa Alchajmerovom bolešću. To uključuje amiloid-beta plakove, za koje se više ne smatra da su direktan uzrok bolesti, i dalje su prisutni u povećanom broju kod onih koji ga imaju; i klasteri tau proteina sa hiperfosforilacijom – kada se fosfatne grupe dodaju na sva moguća mesta vezivanja na molekulu proteina.
Pronašli su nakupine amiloid-beta plakova i hiperfosforiliranog taua kod tri delfina, svaki iz različite vrste: dugoperavog pilotskog kita ( Globicephala melas ), belokljunog delfina ( Lagenorhinchus albirostris ) i običnog dobrog delfina ( Tursiops ) trunca . Ove osobe su takođe imale znakove starosti, kao što su istrošeni ili izgubljeni zubi i povećanje odnosa bele i sive materije u moždanim tkivima.
Štaviše, lokacije moždanih lezija pronađenih kod delfina poklapaju se sa ekvivalentnim oblastima koje se vide kod ljudi sa Alchajmerovom bolešću.
Iako istraživačima nije bilo moguće da verifikuju dijagnozu Alchajmerove bolesti, pošto nisu mogli da testiraju nivoe kognitivnih oštećenja umrlih životinja, ne postoji evidencija o akumulaciji oba proteina kod ljudi bez te bolesti.
„Bili smo fascinirani kada smo videli promene u mozgu kod starijih delfina slične onima u starenju ljudi i Alchajmerovoj bolesti“, kaže Tara Spires-Jones, neuronaučnik Univerziteta u Edinburgu.
Pošto su delfini veoma društvene životinje, moguće je da pomažu kolegama iz mahuna koji počinju da se bore sa svojim mozgovima. To znači da postoji šansa da prežive duže, omogućavajući dalje napredovanje bolesti nego kod usamljenih vrsta, primećuju istraživači.
Nasukavanje delfina je uobičajeno kod jedne od proučavanih vrsta, G. melas, što podržava teoriju „bolesnog vođe“ o ovom misterioznom, fatalnom ponašanju.
„Kod ljudi, prvi simptomi kognitivnog pada povezanog sa AD uključuju konfuziju vremena i mesta i loš osećaj za pravac“, objašnjavaju Vacher i kolege u svom radu.
„Ako je vođa mahune G. melasa patio od sličnog neurodegenerativnog kognitivnog pada, to bi moglo dovesti do dezorijentacije što bi rezultiralo odvođenjem mahune u plitku vodu i naknadnim nasukavanjem.“
Međutim, „da li ove patološke promene doprinose nasukanju ovih životinja je zanimljivo i važno pitanje za budući rad“, zaključuje Spires-Jones.
