U nedavnoj studiji objavljenoj u The Planetari Science Journal, par istraživača predvođenih Centrom Carl Sagan sa SETI instituta u Kaliforniji istražio je potencijalno poreklo debelih naslaga regolita na Uranovom mesecu, Mirandi. Svrha ove studije je bila da se utvrdi Mirandina unutrašnja struktura, pre svega njena unutrašnja toplota, što bi moglo pomoći da se utvrdi da li Miranda ima – ili je ikada skrivala – unutrašnji okean.
„Malo je verovatno da bi Miranda mogla da zadrži podzemni okean do danas zbog njegove male veličine“, rekla je dr Kloi Bedingfild, naučnica u NASA Ames istraživačkom centru. „Međutim, debeo sloj regolita bi delovao kao izolacioni pokrivač, zadržavajući toplotu unutar Mirande i produžavajući dugovečnost podzemnog okeana u određenom periodu. Ova zarobljena toplota bi takođe promovisala endogenu aktivnost u dužim vremenskim periodima na Mirandi, kao što je geološka aktivnost koja je formirala jednu ili više Mirandinih korona ili globalni sistem rascepa.“
Regolit se definiše kao „područje labavog nekonsolidovanog kamena i prašine koji se nalazi na sloju stene“, a površinski materijal i na Mesecu i na Marsu se često naziva regolit za razliku od tla sličnog Zemlji. Razlika je u tome što tlo obezbeđuje neophodne hranljive materije i minerale za rast stvari, dok se regolit može smatrati mrtvim zemljištem.
Za studiju, istraživači su analizirali kratere, posebno „prigušene“ kratere, kako bi odredili debljinu Mirandinog površinskog regolita. Ove analize su uključivale merenje odnosa dubine i prečnika kratera, distribucije veličine i frekvencije kratera – poznatog i kao „brojanje kratera“, i centralne humke unutar određenog kratera, Alonso krater. Nalazi studije utvrdili su tri potencijalna izvora za Mirandin debeli regolit, koji uključuju džinovske udarne izbacivanje, naslage perja i prstenaste naslage sa samog Urana. Istraživači navode da favorizuju hipotezu o depozitu prstena zbog Mirandine plave boje i velikog prostornog obima i velike debljine njenog regolita.
„Ako je materijal iz Uranovih prstenova bio primarni izvor Mirandinog regolita, onda to može ukazivati na to da se Miranda formirala od materijala prstena i/ili da je Miranda migrirala kroz prstenove u svojoj ranoj istoriji“, rekao je dr Beddingfild. „U ovim scenarijima, Uranovi prstenovi su možda bili deblji u prošlosti. Međutim, potreban je budući rad na modeliranju kako bi se ove mogućnosti dalje istražile.“
Mirandu je prvi put otkrio 16. februara 1948. Gerard P. Kuiper u opservatoriji McDonald u zapadnom Teksasu, a posetila ju je tek NASA-in svemirski brod Voiager 2 1986. Ovaj susret izbliza otkrio je haotičan i intrigantan svet sa kraterima, doline i ponori na njegovoj površini, a naučnici do danas nastavljaju da raspravljaju o procesima iza zanimljivih karakteristika malog meseca. Jedna takva vrsta karakteristika je poznata kao „korone“, a to su velike deformacije za koje naučnici pretpostavljaju da su nastale tektonskom aktivnošću. Dakle, kako nam ovo istraživanje može pomoći da bolje razumemo Mirandin ukupni izgled površine?
„Budući da bi Mirandin debeo izolacioni regolit smanjio gubitak toplote i možda poboljšao geološku aktivnost, regolit je možda pomogao da se podrži formiranje korone“, rekao je dr Beddingfild. „Smatra se da su se korone formirale od dijapira koji se uzdižu i koji su probili Mirandinu površinu. Možda su korone nasledile svoje poligonalne oblike kada su se ti dijapiri formirali duž već postojećih oblasti slabosti u litosferi, formiranih od već postojećih raseda koji čine globalni sistem rascepa Iako nam postojanje Mirandinog regolita ne govori mnogo o specifičnim procesima koji su uključeni u formiranje korone, ono nam omogućava da steknemo osećaj relativnog vremena događaja i pokazuje da se geološka aktivnost verovatno dešavala tokom dugih vremenskih perioda.“
U radu se naglašava da su potrebne dodatne studije da bi se bolje razumele potencijalne mogućnosti osim depozita Uranovog prstena za Mirandin debeli regolit.
„Mirandin regolit bi se mogao objasniti procesima koji nisu akumulacije materijala u prstenu, uključujući taloženje materijala usled aktivnosti pljuska u prošlosti ili taloženje izbacivanja usled ogromnog udara“, objasnio je dr Beddingfild.
„Vidimo dokaze za debele naslage perjanice na Saturnovom mesecu Enceladu, koji pokazuje stalnu aktivnost oblaka. Alternativno, ako se jedan ili više događaja džinovskih udara dogodio tokom Mirandine rane istorije, onda je rezultirajući izbacivanje možda formiralo uočeni regolit na Mirandi. Dok mi favorizuju scenario taloženja materijala u prstenu, ova dva druga scenarija su svakako izvodljiva i zahtevaju istragu u budućem radu.“
Trenutno, Voiager 2 ostaje jedina svemirska letelica koja je posetila Uran i njegove brojne mesece, i nema zakazanih misija za ponovnu posetu ovako daleko u Sunčevom sistemu.
