Dvonožac – uspravno hodanje na dve noge – je definišuća karakteristika ljudi, za koju se smatra da se razvila kod naših drevnih rođaka dok su se udaljavali iz šuma kako bi iskoristili otvorene prostore.
Nova studija koja istražuje ponašanje divljih šimpanzi sugeriše da je evolucija dvonoga zapravo bila strategija koja se prvi put pojavila dok se još uvek kretala po granama drveća.
Istraživači su se dugo pitali da li je promena u staništu dovela naše pretke do dvonožja, ili su razvili sposobnost da hodaju na dve noge da bi se hranili u šumama koje su dugo nastanjivali, veštinu koja je kasnije bila zgodna prelazeći prostranstva otvorenog prostora. travnjak.
„Do danas, brojne hipoteze o evoluciji dvonožja dele ideju da su hominini (ljudski preci) sišli sa drveća i hodali uspravno po zemlji, posebno u sušnijim, otvorenim staništima koja nisu imala pokrivač drveća“, kaže biološki antropolog. Fiona Stjuart sa Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL), koja je koautor studije.
Koristeći dokaze sačuvane u strukturama kostiju, istraživači mogu zaključiti kako su se rani hominini kretali u određenim sredinama. Ono što kosti ne mogu reći jeste kako je okruženje direktno uticalo na kretanje, ili kako je sredstvo za kretanje moglo dovesti do promene scene.
Uz bonobe (Pan paniscus), šimpanze su naši najbliži živi rođaci. Razumevanje načina na koji se njihovo ponašanje razlikuje u odnosu na stanište pruža uzbudljiv novi uvid u ekološke pokretače dvonožnog ponašanja koji se inače mogu zaključiti samo iz fosilnih zapisa.
Stjuart i njene kolege navode da je ovo „prvi test hipoteze na živom majmunu da su šumovita staništa savana bila katalizator kopnenog dvonožja“.
Studija je dokumentovala ponašanje divljih šimpanzi (Pan troglodites schveinfurthii) u dolini Isa, u zapadnoj Tanzaniji. Dolina Isa je region mozaika savane u istočnoafričkoj dolini Rift, sličan staništu gde su nekada lutali rani hominini.
Šimpanze koje žive u sličnim staništima kao i naši najraniji ljudski preci daju naučnicima priliku da istraže ekološke pokretače dvonožnog ponašanja. Pokreti i položaji šimpanzi iz doline Isa upoređeni su sa podacima iz prethodnih studija o šimpanzama koje žive u gustim šumskim područjima Afrike.
Kada su upoređivali ponašanje uočeno kod šimpanzi u dolini Isa sa ponašanjem šimpanzi koje u potpunosti žive u šumi u drugim delovima Afrike, istraživači su otkrili da uprkos njihovom staništu sa mozaikom u savani, šimpanze Issa nisu više kopnene. Proveli su isto vreme na drveću kao i šimpanze koje žive u teškim šumama.
Da bi izmerili varijacije u grupama šimpanzi, istraživači su posmatrali poziciono ponašanje 13 odraslih osoba (6 ženki i 7 muškaraca) u dolini Ise. Ovo je uključivalo skoro 2.850 posmatranja aktivnosti penjanja, hodanja i visenja tokom 15 meseci, kao i hiljade drugih beleški o držanju. Oni su prikupljali podatke svaka 2 minuta tokom svakog bloka posmatranja od sat vremena.
Za svako posmatranje dvonožja, zabeležena je relativna lokacija šimpanze.
Više od 85 procenata uočenih dvonožnih događaja među šimpanzama u dolini Ise dogodilo se na drveću, uglavnom kada su šimpanze tražile hranu. Autori primećuju da je ovo iznenađujuće otkriće, jer se smatra da je veliki deo evolucionog pritiska za dvonožje povezan sa aktivnostima na zemlji, kao što je nošenje predmeta ili gledanje preko visoke trave.
„Naša studija sugeriše da povlačenje šuma u eri kasnog miocena – pliocena pre oko pet miliona godina i otvorenija staništa savana zapravo nisu bili katalizator za evoluciju dvonožja“, kaže koautor, biološki antropolog UCL Aleks Piel. .
„Umesto toga, drveće je verovatno ostalo od suštinskog značaja za njegovu evoluciju – sa potragom za drvećem za proizvodnju hrane verovatno pokretačem ove osobine.“
Da li su se naši preci ponašali na sličan način i kako se šuškanje po granama razvilo u šetnju savanom, zahtevaće dalje istraživanje.
Ali ako su naši rođaci šimpanze nešto što treba da prođemo, naši preci su možda bili spremni da udare u zemlju kada dođe vreme da napuste drveće.
