Sa svojim masivnim telima i ogromnim perjem izmeta, veliki kitovi mogu da pomeraju mnogo organskog materijala oko naše planete. U zavisnosti od broja životinja, ovo bi ih moglo učiniti vrednim ponorom ugljenika, predlažu istraživači.
Jugoistočni morski biolog sa Univerziteta Aljaske Heidi Pearson i kolege pregledaju naučnu literaturu u novom radu, kako bi procenili koliki bi uticaj ovi džinovski sisari mogli da imaju kao prirodno klimatsko rešenje.
„Plavi (Balaenoptera musculus) i perajasti (Balaenoptera phisalus) kitovi su dve najveće životinje koje su ikada postojale na Zemlji“, objašnjavaju Pirson i tim u svojoj recenziji.
„Njihova veličina i dugovečnost omogućavaju velikim kitovima da ispolje snažne efekte na ciklus ugljenika tako što skladište ugljenik efikasnije od malih životinja, gutaju ekstremne količine plena i proizvode velike količine otpadnih proizvoda.
Veliki kitovi, koji uključuju filter koji hrani kitove usate i zupate kitove sperme, igraju značajnu ulogu u biološkoj pumpi ugljenika u okeanu, kružeći ugljenik između okeana i atmosfere.
Neki od ovih morskih sisara mogu da žive i do 200 godina. Imajući u vidu veštačke pokušaje da se okeanske dubine iskoriste da bi se ‘curelo’ oko 75 procenata ugljenika za polovinu tog vremena, to je pristojan period za zaključavanje komada ugljenika veličine kita.
Svakog dana jedu oko četiri procenta svoje težine u krilu i planktonu, što znači oko 8.000 funti za plave kitove.
Njihovi cunamiji koji nastaju kao posledica hrane zatim hrane plankton koji sekvestrira CO 2 koji pluta blizu površine okeana hranljivim materijama koje su inače nedostupne kao što su gvožđe i azot. Kril se hrani tim planktonom, prenoseći te hranljive materije i ugljenik na mnoge životinje koje se njima hrane, uključujući pingvine, ptice, foke, ribe i, naravno, kitove.
U stvari, prethodne studije su otkrile da uprkos tome što kitovi jedu kril, veće koncentracije kitova često znače i veće koncentracije krila. Poznat kao paradoks krila, rezultat je sve te dodatne kitove izmete koja služi kao zaliha hrane, povećavajući broj malih rakova.
Rojevi krila takođe igraju ulogu u biološkoj pumpi ugljenika sa sopstvenim naslagama izmeta koji šalju ugljenik u dubine okeana.
Pre nego što je industrijski kitolov drastično smanjio biomasu velikih kitova za oko 80 procenata, kitovi su izvršili ogroman deo ovog prirodnog okeanskog đubrenja. Neke procene sugerišu da su pre nego što je njihova populacija desetkovana, kitovi spermi u Južnom okeanu pomogli u uklanjanju blizu 2 miliona tona CO 2 godišnje; sada je ovaj broj bliži 200.000 tona.
Džinovski sisari takođe kruže ugljenik na druge, dramatičnije načine, potonuvši na dno okeana nakon svoje smrti. Ovde njihova biomasa postaje hrana za čitav niz drugih životinja, sekvestrirajući taj ugljenik duboko pod vodom.
Tu je i velika transportna traka za kitove – većina ovih vrsta kitova migrira iz hranilišta bogatih hranljivim materijama u mesta za razmnožavanje siromašna hranljivim materijama, distribuirajući hranljive materije dok odlaze.
„S obzirom na to da kitovi usamljeni imaju neke od najdužih migracija na planeti, oni potencijalno utiču na dinamiku hranljivih materija i kruženje ugljenika preko okeanskih basena“, pišu Pirson i tim.
Pre industrijskog lova na kitove, plavi kitovi su prenosili oko 140 kilotona ugljenika godišnje na južnoj hemisferi, podstičući biološku aktivnost u njihovim inače niskim hranljivim mestima za razmnožavanje. Sada je to bliže 0,51 kilotona.
Još uvek ima mnogo nepoznanica, primećuje se u pregledu, uključujući neizvesnosti oko toga koliko kitovi CO 2 izdišu u atmosferu.
Štaviše, većina procena njihovog uticaja do danas nije uključila sve vrste velikih kitova. Dakle, Pearson i kolege pozivaju na dalja istraživanja kako bi se popunile te praznine i pružilo bolje razumevanje kako da uključimo kitove u naše napore za ublažavanje.
Ali istraživači takođe ističu da bi cenili kitove kao ponor ugljenika i da bi zaštita njihove populacije bila daleko manje rizična, imala bi veću trajnost i veću efikasnost od predloženih geoinženjerskih rešenja, poput veštačkog đubrenja mora ili direktnog ubrizgavanja ugljenika duboko u okean.
Trenutne pretnje ovim nežnim divovima uključuju zaplete u ribarstvu, udare brodova, zagađenje bukom, zagađenje plastikom i kontinuirani kitolov. Na kitove već utiču posledice klimatskih promena, a njihov plen je u pokretu zbog promena uslova vode.
Dobra vest je da se neke velike populacije kitova povećavaju, što dokazuje da mere koje smo preduzeli da im pomognemo da zaista deluju, uključujući stvaranje morskih zaštitnih zona, kao i ograničenja brzine i smanjenje buke na mestima gde se ove životinje okupljaju.
Pomaganje velikim kitovima u procvatu bi naravno bio samo jedan deo mnogo veće mreže rešenja zasnovanih na prirodi na koja su se obavezale dve trećine potpisnika Pariskog sporazuma, uključujući zaštitu preostalih i obnavljanje izgubljenih i degradiranih ekosistema.
„Oporavak kitova ima potencijal za dugoročno samoodrživo poboljšanje ponora ugljenika u okeanu“, zaključuju autori.
„Puna uloga velikih kitova (i drugih organizama) u smanjenju ugljen-dioksida biće ostvarena samo kroz snažne intervencije očuvanja i upravljanja koje direktno promovišu povećanje populacije.
