Pandemija je podstakla promene na radnom mestu koje su se pokazale korisnim za osobe sa invaliditetom u nauci, tehnologiji, inženjerstvu, matematici i medicini (STEMM), ali postoji bojazan da će ovi smeštaji biti poništeni. Sa Međunarodnim danom osoba sa invaliditetom koji se održava 3. decembra, istraživački tim koji uključuje fakultete Univerziteta Binghamton, Državni univerzitet u Njujorku poziva na načine da rad u STEMM-u bude pristupačniji.
„Sve češće slušamo o tome kako je lepo „svi“ ponovo biti zajedno, kao i o pozivima da pandemiju ostavimo iza sebe i sve oštrijim zahtevima za „normalnim“ pre pandemije“, rekla je vanredni profesor antropologije na Univerzitetu Bingamton Ketrin. Lutajte. „Zabrinuti smo da će lekcije naučene tokom pandemije biti izgubljene.
Vander, zajedno sa vanrednim profesorom antropologije Univerziteta u Novom Meksiku Sioban Mattison i drugima, izneo je situaciju i okvir za potencijalna rešenja. Rad se oslanja na uvide iz studija invaliditeta, interdisciplinarnog polja istraživanja koje istražuje načine na koje invaliditet stvaraju društveni procesi, kao i biološki. Mnogi ljudi u okviru STEMM-a nisu svesni uvida studija invaliditeta i mogu da ne vide ove društvene dimenzije, kažu autori.
Dinamika isključenosti na osnovu invaliditeta takođe se preklapa sa drugim dinamikama isključivanja, kao što su one zasnovane na polu/polu, seksualnoj orijentaciji, rasi, etničkoj pripadnosti ili socioekonomskom statusu. Iako svaka vrsta isključenja ima zajedničke elemente, oni takođe imaju svoje jedinstvene dimenzije, priznaju autori.
Vander ukazuje na zajedničke karakteristike među iskustvima isključenosti kako bi razmotrio kako bi se one najbolje mogle ublažiti. Rad od kuće, na primer, ne koristi samo nekim osobama sa invaliditetom, već i ljudima iz manjinskih rasnih ili etničkih grupa, od kojih su neki otkrili da je rad na daljinu ublažio veliki deo pristrasnosti koje su iskusili na radnom mestu. Imajući to u vidu, nije svima dostupan rad na daljinu, jer zavisi od pristojnog pristupa Internetu, između ostalih faktora. Ukratko, ne postoji jedno, jednostavno rešenje koje će povećati inkluziju za bilo koju grupu.
Umesto toga, autori zagovaraju pristup zasnovan na tri stuba: fleksibilnost, prilagođavanje i modifikacija (FAM).
Pružanje veće fleksibilnosti na radnom mestu proširiće doprinose osoba sa invaliditetom i drugih koji se suočavaju sa različitim ograničenjima, kao što je potreba da se brine o članovima porodice. Kada široka fleksibilnost nije moguća ili dovoljna, trebalo bi da bude dostupno prilagođavanje kako bi se pomoglo ljudima da ostvare osnovne funkcije svoje uloge. Modifikacija radnih obaveza takođe može pomoći STEMM-u da zadrži uvid i napore ljudi čiji invaliditet ponekad ili uporno ometa njihovu sposobnost da rade na pozicijama koje nisu dizajnirane za njih.
Usvajanje FAM strategija, međutim, uključuje promenu dugotrajne prakse i može uključiti određene finansijske troškove za institucije. Međutim, koristi za nauku, studente i pacijente će verovatno biti značajne, kažu autori.
Na kraju, FAM pristup može biti od koristi svima. Iako se neko danas možda ne smatra invalidom, povrede, bolest i starenje mogu promeniti njihove okolnosti u budućnosti. Fenomen dugog COVID-a, ističu autori, podseća nas da niko nije udaljen više od jedne bolesti od trajnog invaliditeta.
„Inkluzija je proaktivna odgovornost. Ako ćemo reći da svi zaslužuju mesto za stolom, onda moramo da obezbedimo mesta za sve“, rekao je Matison.
Koautori, pored Matisona i Vandera, su Logan Gin iz Centra za podučavanje i učenje Šeridan Univerziteta Braun, Alister Abraham sa Odeljenja za pedijatriju Univerziteta Džordž Vašington, Megan Mudi sa Odseka za antropologiju Univerziteta Kalifornije—Santa Kruz i Feranmi Okanlami programa porodične medicine, fizikalne medicine i rehabilitacije Univerziteta u Mičigenu.
