Drevna kost pomaže naučnicima da preciziraju vremensku liniju odnosa čovečanstva sa našim najboljim prijateljima – psećim pratiocima koji su milenijumima ulepšavali naše živote.
Koliko milenijuma? Pa, niko sigurno ne zna. Ali precizno datiranje ugljenikom pomaže da se suzi.
Humerus pasa pronađen iz pećine Errala u Baskiji, Španija 1985. godine, sada je datiran na period od pre između 17.410 i 17.096 godina. I višestruke analize potvrđuju da nije od vuka, već od psa: Canis familiaris. To znači da stari, napukli humerus predstavlja najstariju pseću kost do sada, piše u istraživanju koje je objavljeno u časopisu Journal of Archaeological Science: Reports.
To je neverovatna tačka podataka za kontekstualizaciju pripitomljavanja pasa i otvara nove diskusije o vremenskoj liniji i prirodi ostataka „vukova sličnih psima“ za koje se smatra da su međufaza između vukova i pasa.
Kada i kako su se psi odvojili od svojih predaka vukova (Canis lupus) i kada su se pripitomili, predmet je nekih debata.
Iako neki veruju da su ove dve vrste počele da se razilaze pre više od 100.000 godina, daleko je opšte prihvaćeno da je pripitomljavanje pasa počelo negde između 40.000 i 20.000 godina. Čak je moguće da je proces počeo tako što su se vukovi samopripitomili dok su se vezali za ljudska naselja.
Biološke ostatke je, međutim, teško identifikovati. Vreme razara DNK, ostavljajući identifikaciju obično do oblika kosti. Ovo nije nužno pouzdano, jer su vukovi možda imali veći izbor oblika tela u prošlosti ili su možda imali regionalne varijacije. Tako dobijamo pseće vukove, iz kostiju koje imaju pseće i vukolike osobine, od pre između 15.000 i 40.000 godina.
Najstariji ostaci identifikovani kao domaći psi – pre kostiju pećine Erala – potiču iz gornjeg paleolita u zapadnoj Evropi, povezani sa kulturom poznatom kao Magdalenijan, koja je cvetala pre oko 17.000 do 12.000 godina, primećuju istraživači. Ovi ostaci su pronađeni iz Žironde u Francuskoj i Bon-Oberkasela u Nemačkoj i datirani su u periodu od pre 15.114 do 14.237 i 14.809 do 13.319 godina.
Tim predvođen genetičarkom i antropologom Montserat Hervelom sa Univerziteta Baskije u Španiji koristio je niz tehnika za analizu kosti Erala.
Prvo, postojalo je radiokarbonsko datiranje, tehnika koja se oslanja na vreme raspada izotopa ugljenika koji se stvara u Zemljinoj atmosferi i apsorbuje u živo tkivo. Ovo je suzilo vreme od kada je životinja poslednji put živela i disala.
Zatim su koristili genetske i morfološke (proučavajući oblik kosti) analize da bi otkrili vrstu. Ovo je potvrdilo da je vlasnik kosti bio Canis familiaris – pripitomljeni pas. Štaviše, delio je mitohondrijsku lozu sa drugim magdalenskim psima, iz Žironde i Bon-Oberkasela.
Ova loza prati poreklo ovih pasa do vrhunca ledenog doba, poslednjeg glacijalnog maksimuma, pre oko 22.000 godina, kada je ekstremna hladnoća dominirala globusom, stvarajući uslove za život koje reč „surov” ni ne pokriva.
„Ovi rezultati povećavaju mogućnost da se pripitomljavanje vuka dogodilo ranije nego što je do sada predloženo, barem u zapadnoj Evropi, gde je interakcija paleolitskih lovaca-sakupljača sa divljim vrstama, kao što je vuk, možda bila pojačana u oblastima glacijalnog utočišta (kao što je kao franko-kantabrijski) tokom ovog perioda klimatske krize“, kaže arheolog Konči de la Rua sa Univerziteta Baskije.
Datiranje kostiju takođe nam daje značajno ukrštanje sa vukovima nalik psima. Ovo, primećuju istraživači, može značiti da treba da preispitamo proces pripitomljavanja, gde se smatralo da su vukovi slični psima prethodnici psima.
Međutim, druga nedavna istraživanja sugerišu da se pripitomljavanje pasa dogodilo više puta. Prema ovom scenariju, koegzistencija pasa i vukova sličnih psima kao psa prethodnika je svakako verovatna.
Baš kao i naši pseći drugari, naučnici možda grizu ovu kost neko vreme.
