Prof. dr Slobodan Apostolski za portal N1 objašnjava da kao što poremećaji funkcija bilo kog – nervnog, endokrinog ili imunskog sistema – dovode do bolesti, tako i bolesna stanja bilo kog uzroka neminovno utiču na funkciju svakog od navedenih sistema. Između funkcija mozga i imunskog sistema postoje jasno definisane anatomske i fiziološke veze, dodaje on.
Stres je stanje narušene homeostaze koja predstavlja stanje normalnih fizioloških funkcija organizma. Definiše se kao događaj koji prevazilazi individualne sposobnosti za borbu i prevazilaženje stresnog događaja. Individualne razlike fiziološkog reagovanja zavise od mozga koji pokreće stresom indukovan mehanizme i utiče na reaktivnost imunskog sistema na fizičke i socijalne ugroženosti.
Stres se odnosi na svaki spoljašnji ili unutrašnji zahtev postavljen organizmu, predstavlja fundamentalni deo života i može imati pozitivan ili negativan uticaj na zdravlje. Može biti spoljni, kognitivni čulni stimulus (neprijatan doživljaj, smrt ćlana porodice…), unutrašnji senzorski nadražaj ili nekognitivni stres kao što je bakterijska infekcija ili povreda.
Akutni stres je najčešće pozitivan, mobiliše sve fiziološke mehanizme za uspostavljanje narušene homeostaze. Dugotrajna izloženost stresu, posebno kada postoji disproporcija između sposobnosti organizma i stresogenog opterećenja, uzrokuje negativne posledice, trajno narušenu homeostazu i bolesno stanje, navodi dr Apostolski.
On dodaje da je za razumevanje uticaja stresa na zdravlje čoveka od značaja prihvatiti holistički pristup pacijentu (Mind body medicine). Holistički pristup podrazumeva da između psihe (svesti, uma…) i tela (funkcije, strukture) postoje jake fiziološke veze i stalni protok signala i poruka koje determinišu zdravstvesno stanje individue.
„Ove veze obezbeđuje stalna interakcija nervnog, endokrinog i imunskog sistema preko dva osnovna fiziološka puta: simpatičkog nervnog sistema i hipotalamo-hipofizno-adrenalne osovine (HHA). Simpatičko-adrenalno-medularni fiziološki put aktivira autonomni nervni sistem koji putem neurotransmitera i neuropeptida komunicira direktno sa imunskim ćelijama i utiče na njihove funkcije“, kaže on.
Time se objašnjava da oslobađanje neurotransmitera u toku stresa povećava prijemčivost za razne bolesti, dodaje dr Apostolski i ističe da je „posebno od značaja uloga neuropeptida oslobođenih iz limbičkog sistema tokom jakih emocija u komunikaciji psihe i tela i uticaja na imunski sistem“.
„HHA osovina kontroliše reakcije na stres i reguliše mnoge fiziološke procese uključujući i imunski sistem, raspoloženje i emocije, seksualnost, energetski metabolizam i varenje. HHA osovina reaguje na fizičke i psihičke promene i održava homeostazu kontrolom nivoa serumskog kortizola, koji pored ostalih dejstava ima i imunosuresivni efekat. Monoaminski neurotransmiteri (dopamin, serotonin, noradrenalin) regulišu aktivnost HHA osovine preko adrenokortikotropnog (ACTH) hormona podižu nivo kortizola u krvi koji ostvaruje imunosupresivni efekat i suprimira sintezu proinflamatornih citokina. Povratnom spregom, inflamatorni citokinu stimulišu sekreciju ACTH i podižu nivo serumskog kortizola“, objašnjava doktor.
Sa druge strane, dodaje on, kortizol i kateholamini smanjuju efekat serotonina i dopamina i dovode do disregulacije neuroimunske veze.
„Hronični stres aktivira HHA osovinu različitim putevima u zavisnosti od vrste stresa i od načina reagovanja osobe pod stresom. Stres koji ugrožava fizički integritet i koji se ne može kontrolisati uzrokuje nižu koncentraciju jutarnjeg i visoku koncentraciju popodnevnog kortizola sa visokom ukupnom dnevnom koncentracijom kortizola. Za razliku od toga, stres koji se može kontrolisati uzrokuje visoku jutarnju koncentraciju kortizola koja opada u toku dana i odgovara normalnom fiziološkom odgovoru zdrave osobe. Nasuprot stresu, pozitivne socijalne interakcije karakteriše povećana koncentracija ositocina koji suprimira HHA osovinu i obezbeđuje pozitivan efekat na zdravlje“, navodi dr Apostolski.
Stresom indukovan poremećaj HHA osovine je u osnovi neurobiologije mnogih bolesti kao što su sklonost infekcijama, autoimunskim i malignim bolestima, anksioznost, depresija, sindrom hroničnog zamora, fibromialgija, alkoholizam…, navodi dr Apostolski.
„Više studija je pokazalo smanjenje imunskih funkcija zdravih osoba pod dejstvom stresa. Prema rezultatima većeg broja studija, kratkotrajni i dugotrajni stresni događaji uzrokuju povećanje broja neutrofilnih leukocita, smanjenje pomoćničkih T, supresorskih T i citotoksičnih T limfocita, smanjenje B limfocita i smanjenje ćelija prirodnih ubica (NK) uz stres-zavisno smanjenje funkcije T i NK ćelija“, ukazuje on.
Negativan uticaj na imunski sistem imaju razni neprijatni životni događaji kao što su porodične tragedije, gubitak članova porodice, osećaj napuštenosti, usamljenost, razvod, negativan odnos majke, akademski stres, izrazita potreba za vlašću i kontrolom…
„Za razliku od negativnog uticaja neprijatnih stresnih događaja na imunski sistem pozitivni emotivni događaji, skladni interpersonalni odnosi, harmoničan porodični život i profesionalni uspesi stimulišu fiziološke imunske funkcije i obezbeđuju dobro zdravlje. Pozitivne socijalne interakcije povećavaju sekreciju oksitocina koji inhibira HHA osovinu i otklanja negativne uticaje stresa“, ističe on.
Dodaje da pozitivan uticaj na imunski sistem ostvaruju zadovoljstvo personalnim komunikacijama i društvena podrška, saopštavanje i podela traumatskih iskustava sa drugim osobama, humor i smeh, relaksacione tehnike, fizička aktivnost i aerobik vežbe, intervencija društvenih grupa i podrška…
„Na osnovu ovakvih rezultata se može reći da je svaka jedinka gospodar svog imunskog sistema“, zaključuje dr Apostolski.
Kod autoimunskih bolesti imunski sistem pogrešno prepoznaje svoje ćelije i tkiva kao nešto strano i uzrokuje njihovo oštećenje. Postoje više mehanizama nastanka autoimunskih bolesti.
Dešava se posle infekcija sa bakterijama ili virusom koji sadrži sastojak identičnu sastojku nekih naših normalnih ćelija, imunski sistem u akciji otklanjanja infektivnog agensa napada i zdrave ćelije uzrokujući bolest. Ovaj mehanizam se naziva ‘molekulska mimikrija’.
„U stanjima stresom indukovanog poremećaja imunskih funkcija pre svega smanjenja imunskog nadzora, dešava se da inače redovno otklanjanje izmenjenih, mutiranih ćelija tkiva izostane i njihovo razmnožavanje bude uzrok imunske reakcija ka njihovom otklanjanju pri čemu stradaju i ćelije istih tkiva iako bez mutacije“, ističe doktor.
Prema rečima dr Apostolskog, postoji veliki broj autoimunskih bolesti sa specifičnostima mehanizma nastanka bilo da se radi o dejstvu autoantitela na tkiva ili o ćelijski posredovanoj autoimunosti. Najčešće su obe funkcije i ćelijska i humoraln autoimunost odgovorne za nastanak autoimunske bolesti, dodaje on.
„Posebno je ubedljivo kliničko zapažanje uloge stresnih događaja u indukciji i pogoršanju kliničkog toka autoimunskih bolesti. Iako je patofiziologija mnogih imunskih bolesti do detalja opisana, upadljivo je da početku mnogih autoimunskih bolesti prethodi izloženost naglim jakim ili dugotrajnim iscrpljujućim stresnim događajima. Ova zapažanja refererišu klinički imunolozi (sistemski lupus eritematodes), reumatolozi (reumatoidni artritis, polymyositis), neurolozi (miastenija gravis, multipla skleroza), dermatolozi (psorijaza) i lekari drugih specijalnosti“, kaže on.
On kaže da je ispitivanjem populacije bolesnika sa miastenijom gravis uočena visoka učestalost stresa u indukciji bolesti. Pre svega kod obolelih žena, uočena je vremenska podudarnost izloženosti stresu i početku autoimune bolesti, kao i česta pojava egzacerbacije miasteničkih simptoma i znakova u situacijama ponavljanih stresova.
Dr Apostolski je mišljenja da bi bilo vrlo pojednostavljeno tumačenje da stresni događaji uzrokuju pored ostalih i autoimunske bolesti.
„Poremečaj imunskih funkcija pod dejstvom stresa je dokazana ali se autoimunske bolesti ne javljaju kod svih osoba izloženih stresnim događajima. Neophodno je da postoji predispozicija, odnosno određeno imunogenetsko svojstvo izraženo molekulima glavnog sistema histokompatibilnosti (HLA). Kod pojedinih osoba postoji specifičan sastav HLA koji predstavalja rizik za autoimunske bolesti posle nekih infekcija, kao i u slučaju produženih stresnih događaja“, naglašava on.
Doktor ističe da već godinama epidemiolozi ukazuju na povećanu učestalost bolesti kod kojih je poremećaj imunskih funkcija u osnovi nastanka bolesti, pre svega malignih i autoimunskoh bolesti.
„U populaciji bolesnika Srbije je više epidemioloških studija potvrdila takvo zapažanje i objašnjenje se delom nalazi u izloženosti faktorima rizika spoljne sredine, ali i u produženoj ekspoziciji stresnim događajima. Otklanjanje faktora rizika (previlna ishrana, regulacija telesne težine, fizička aktivnost, izbegavanje cigareta, alkohola i opojnih sredstava, i život u uslovima nezagadkene spoljne sredine) i uspostavljanje dobrog kvaliteta života bez stresnih situacija bi trebalo da smanji učestalost teških bolesti“, zaključuje dr Slobodan Apostolski.
